O cenama karata i još koječemu
U novijoj istoriji postojećeg nam sveta, jedno od načela koje nas, kobajagi, drži na okupu slobodne misli, uvijene u šarene celofane iznurenih nadanja, je jednakost, sloboda, ravnopravnost i ostale trivijalnosti dostupne u literarno filozofskom skrnavljenju svih želja utisnutih u podsvesti običnog, neću reći malog, čoveka. Istog onoga koga svakodnevno možete sresti kako ide pločnikom smrknuta čela, pogleda uprtog ka cipelama koje i ne broje više korake, već samo čekaju prolaznost još jednog dana, da se pretera noć, pa sve od početka. Taj ustaljeni prsten življenja, sa povremenim, ekcesnim ispadima zadovoljstva, uz nadu za bolji sažetak, odavno je okačen na nagomilanim oblacima satkanim u svemirskom bespuću.
Nakon nekoliko godina zatišlja zbog pandemije svetskih razmera, ili barem onoga što je predstavljeno, lagano su se počele održavati muzičke svetkovine, kako u nas, tako i u okruženju, kako bližem, tako i daljem. Od jeseni prošle godine pojavile su se informacije gde će nastupati renomirani muzičari, kako svetskog glasa, tako i oni koji bi to voleli biti, ali im to nije pošlo za rukom, za sada, mada, nada umire poslednja. Naravno, da su još tada određene i cene karata za njihove nastupe. To sve nije imalo bilo kakve veze sa sadašnjim dešavanjima na istoku Evrope. Za sasvim prosečna mesta na stadionima širom zapadne Evrope cene karata se kreću do po nekoliko stotina eura, zavisno od rukovodioca finansija benda ili rok pop zvezde koja nastupa.
Navedeni iznos nije zanemarljiv ni za široki auditorijum zapadnog sveta, a kamoli za poklonike muzike sa ovih područja, jer gde su cene prevoza, smeštaja i slično. Da, reći će neko, ko voli neka izvoli, sve ima svoju cenu. Baš o tome je reč. Sve ima svoju cenu koštanja, ali nemojte smetnuti da se ista ne izražava samo u novcu. Ne vidim, kakav je to užitak nastupati pred „odabranima“ kojima je jedina vrlina što imaju novca na pretek. I posle tačke, nema ništa…
E, to ništa, zapravo može značiti nekima sve, u smislu želje da se vidi i čuje nešto novo, drugačije, ali i nešto staro, da sebi daju malo oduška sa svojim idolima iz mladosti ili pokušaju naučiti od starijih i iskusnijih kako se nekada sviralo, ili da čuju šta je sada u trendu i kako zvuče raznorazne novotarije na licu mesta, odnosno na živo. Perfekcija zvuka i video zapisa po raskalašnim arenama tokom letnjeg perioda nije nužnost za kojom u ovom trenutku pati dobar deo poklonika muzike.
S druge strane, razumljivo je, ali ne i opravdano u velikoj meri, da su cene karata poprilično iznikle u vis u odnosu na ranije godine. Od nosača zvuka, samo na prvi pogled, u poslednjih nekoliko godina, nije bilo neke zarade. Međutim, enormni porast prodaje vinila u proteklom periodu, te zarada od poznatih muzičkih striming servisa i te kako daje za pravo običnom ljubitelju muzike, da ipak nosioci muzičkih kretanja nisu novčano obezvlašćeni i da bi cene karata i pristup na koncerte po belom svetu, mogao biti omogućen i nešto raslojevitijem društvu.
Nikome ne možete oteti pravo da bude deo moderne civilizacije, bez obzira na sistem i kulturu istog, a same različitosti kulturnih dešavanja treba da podupiru jedna drugu, da budu pristupačne širokim društvenim masama, bez obzira na jezičke barijere, a pogotovo nacionalne, verske i rasne. Muzika, kao i sport, treba da oplemenjuje ljude, da bude nosilac progresivnog stava, da ima težinu reči i smisla, a ne da bude samo laka zabava koja se završava pijanstvom kao vrhuncem iste.
O slobodi i jednakosti pevaće se dok je ljudi, o ljubavi i ravnopravnosti sanjaće se dok i zadnji romantik hodi po opustošenoj planeti. Naravno da su ljudi željni druženja, muzike i deljenja radosti, ali bi ona trebala biti dostupna svim ljubiteljima i korisnicima muzičkog stvaralaštva. Zajedništvo i razmena iskustava, kako životnih, tako i svekulturnih, ne samo muzičkih, trebao bi biti zadatak ljudskog roda koji se definitivno bori za opstanak. Nisu samo ratovi i bolesti odnosili ljudski rod u zaborav, nije tačno da pobednik nosi sve, u svetu i okruženju u kome obitavamo odavno smo svi gubitnici i grešnici. Svaki na svoj način i u svom svetu. A on je malen da nismo ni svesni koliko.
Baš zbog toga svega, hajde da svi jedni drugima vratimo osmeh na lica, da shvatimo da smo samo delić jednog univerzuma, samo prah kamenčića u stenovitoj planini, da razlike spajaju a ne udaljuju. Da, ovo važi za najobičnije smrtnike koji se lako prilagođavaju, ali još brže i zaboravljaju kada im životni uspon to dozvoli. Nadam se da će i maestri od finansija shvatiti da sve ima, kako svoje dno, tako i svoj strop, da su vrhunski muzičari možda genijalni u tome što rade, ali i da pored njihovih postoje i drugi svetovi, oni naši, svakodnevni, često i mučni, od kojih živimo svaki dan boreći se za sledeći. To su naši dani.
I na kraju, zašto sam zaželeo da ovaj tekst završim sa Ticket to ride od Bitlsa, temom sa albuma Help iz 1965. godine. Nesporno je da je svima nama potrebna određena pomoć, možda samo i lepa reč i ruka na rame. Ticket to ride bih najradije preveo kao Kartu za jahanje, ne za vožnju, iz razloga što mi sam taj čin deluje nekako lepršavije i slobodnije. Topot konja ili usnuli beg na točkovima automobila, svejedno je. Ulaznica života spušta sve nas dole, bliže zemlji, ali sa obe noge, a sami stihovi pesme su prepoznatljivi mnogim generacijama, odnosno iste brige svi delimo, iako ne postoji karta za ljubav, ulaz u druge svetove i slično. Za to, pored srca, treba imati i dušu.
