Oliver Mandić pre 40 godina objavio “Dođe Mi Da Vrisnem Tvoje Ime”
Sreo sam je uplakanu u hodniku ustanove gde zajedno radimo dugo godina. Brzo je zamakla u svoju kancelariju, ne ostavljajući nijednog trenutka bilo kakvu mogućnost za nešto drugo, osim da je nešto pošlo po zlu. Kato, obratih se tiho, šta se dogodilo, zatvarajući vrata njenog ofisa. Žena u pedesetim godinama, vidno neraspoložena, pognula je glavu i rukom mi dala znak da izađem. Ma daj, rekoh, čemu toliko neraspoloženje, birah reči s pažnjom. Zamisli, reče, koja sam ja budala. Zamišljam, odgovorih povlađujući joj, a još uvek nesvestan o čemu se radi…
Otišla sam, za ove praznike kod prijatelja koji živi sam, započe priču moja koleginica. Lepo smo se provodili, a i znamo se odavno, poželela sam da ostanem i živim s njim. Čak mu je za praznike i rođak dolazio iz inostranstva sa decom koja su me zvala strina, sve je bilo u redu. Dobro, pa zašto onda plačeš? Šta nije u redu? Kazaću ti, a da se ne smeješ. Ma, hajde Kato, kako da se smejem, kada si ti uplakana?
Nisam prošla probu, on je mene samo probao i rekao, posle par dana, da nisam zadovoljila njegove standarde. E, tada sam prasnuo u smeh, nisam se mogao suzdržati. U 21. veku još važe standardi iz 19. veka, rekoh. Marš napolje iz moje kancelarije, reče. Veselo poslušah.
Setih se pesme Olivera Mandića “Probaj me” sa njegovog prvog albuma. Kada sam otišao kući, prelistao sam ploče i pored pomenutog albuma ugledao i njegov poslednji studijski album “Dođe Mi Da Vrisnem Tvoje Ime“. Neverovatno je saznanje da su, od njegovog objavljivanja, proletele pune četiri decenije. Na albumu poveća grupa vrsnih muzičara, koji su obeležili muziku ovih prostora, poput Milivoja Markovića, Stjepka Guta, Nenada Stefanovića – Japanca, Laze Ristovskog, Bore Đorđevića… O posveti samog autora sopstvenom delu ne bih ulazio, zadržavam se samo na njegovoj muzičko tekstualnoj vrednosti. A nije da nije bio uspešan sredinom osamdesetih godina prošlog stoleća.
Tema koja otvara album “Pomagajte drugovi“, proglašena je pobedničkom na MESAM-u, drugom nastavku festivala sa međunarodnim karakterom, održanom 1985. godine. Međutim, bilo je raznoraznih priča u vezi dodele pomenute nagrade i proglašenja pobednika, odnosno pobednik je ozvaničen pod pritiskom. Posle oficijelnog proglašenja pobednika, koncert na festivalu trebao je održati baš Oliver. Tu sada idu tri tačke iz razloga što se ne želim baviti ličnom sujetom pevača i kompozitora.
U odnosu na prva dva albuma koje je objavio Oliver, treći je malo muzički tanji, ali svejedno ima mesto u savremenoj pop muzici ovih prostora. Uz pobedničku temu sa MESAM-a, veoma uspešno se vrtela i naslovna pesma sa albuma “Dođe mi da vrisnem tvoje ime” kao i zanimljiva “Bobane“. Tu su još i Kreni, Ne daj mu, Muko moja, Kaje bre, Fato i, po meni, možda i najbolja na ploči, a koja nije puno uhvatila zamah “Ja sam lud“. Tekst je napisao Bora Đorđević.
Omot je dizajnirao i to u izuzetno savremenom formatu Mirko Ilić, inače tadašnji zvanični dizajner diskografske kuće Jugoton, na smele fotose Ivana Mojaševića. Izgledom, bio je to više nego korektan dizajn za to doba. Ne može se ni na koji način opovrgnuti ni kvalitet izvođača.
Jedini put kada sam pokušao gledati Olivera Mandića uživo zgodilo se početkom osamdesetih godina prošlog stoleća, kada je otvoren olimpijski bazen u Smederevskoj Palanci. Međutim, Oliver se nešto naljutio, otpevao nekoliko pesama i otišao. Tada sam prvi put čuo kako zvuči jedan pravi prateći, ne bend, nego orkestar. Te letnje večeri saznao sam kako može po zvezdanom nebu plivati muzika u beskraj. Hvala Mami Co Co koja me je, između drugih, nadahnula da bezmalo uživam u muzici pola veka.
No, nisam bio lenj, sledećeg radnog dana, iz svoje kancelarije nazvao sam koleginicu s početka priče. Šta je, rekla je, rešio si da se izviniš? Ma, da, počeh tromo… Slušaj ovo, kazah i pustih joj sa mobilnog telefona “Probaj me“, samo refren. Prinesoh slušalicu fiksnog telefona uhu i čuh samo jetko izrečeno – “Pi.ko jedna…” S pravom.
