Willie Nelson: “I Dont Know a Thing About Love” ili Opipavanje svetlosti
Trećeg marta ove godine, na ovoj našoj prelepo-sumornoj planeti, osvanuo je album “I Dont Know a Thing About Love” (Ne znam ništa o ljubavi…).
Ni prvo ni poslednje izdanje s početka marta tekuće godine. Barem u današnje vreme nije tako teško objaviti album! Imaš pare, veze i ostale tričarije i slavan si, hajde da kažemo poznat, jedan dan. To što malo ko sluša objavljen album, sem rodbine i najbližih pajtosa, a primerci prodatih nosača su, u najbolju ruku dvocifreni, faktički prodaje i nema, no tu je jutjub i besomučno udaranje i štimovanje pregleda, odnosno što je video zapis u reklamama, malo koga intrigira. No, ovde je reč o čoveku, muzičaru, i nekadašnjem glumcu, što bi se reklo, multimedijalnom umetniku, koji je objavio svoj 73. studijski album. Ta cifra lomi sve granice. Da, samo taj čovek će krajem aprila ove godine napuniti 90 godina. Međutim, kada čujete ovaj album, njegove vokale, gitaru i neverovatnu želju za životom, ne možete a da se ne zapitate šta je sa vama i vašim životnim stremljenjima, bez obzira koliko ste godina nanizali.
Willie Nelson u principu jednom godišnje izda album, studijski, bez kompilacija i sličnih tezgaroških egzebicija. Isti je od 1962. godine, kada je objavio prvu ploču, strašno tih i nenametljiv, ali stvara. Tipičan predstavnik kantri muzike nije, ima u njegovom stvaralaštvu raznih umetaka koji ga čine posebnim, nikada lider, nikada prvi, ali uvek pri vrhu, prepoznatljivog stila, ali i izgleda. Osvaja lagano, ne na prvi ton, nije ziheraš, stvara strpljivo, ne dodvorava se publici u smislu savremenog iskakanja kroz trendovski režim koji uporno kreiraju velike diskografske kuće i mali umetnici ogromnog kapitala. U svakom vremenu ostavio je trag, nekada veći, nekada manji, no bio je uvek blizu velikim rok i kantri aždajama. Knjiga roka spala je na nekoliko slova starih imena koja se još duboko kotrljaju niz strujne udare, ali samo on je ovladao sopstvenim vremenom, a dokaz toga je ne samo njegovo fizičko postojanje, već i pokušaj da i u izuzetno poznim stvaralačkim godinama inovira muziku kojom se bavi.
Naravno da “I Dont a Thing About Love” ne donosi ništa posebno ni na kantri ni na klasičnoj rok sceni, samo još jedna dugačka priča o neostvarenim snovima, izgubljenim ljubavima i ožijcima koji su sve dublji i dublji, ali i sve manje bolni, pošto se lagano utapaju u iskustveni primerak nagrizle životne dobi. Sam album je pitak, više lagan no umereno spor, znači opušten, tako da godi uhu u svakoj prilici. Kao da autor želi reći slušaocu da malo spusti loptu, da primiri svoj adrenalin, promisli svojom glavom i otklizi za Nelsonovim, još uvek sigurnim, glasom. On ne živi u muzici, ona je u njemu, duboko i ponosno, a povremeno i prkosno.
Iskustvo je nepotkupljivo, ono se stiče smislenim razaranjem vlastitih dobrih i loših strana, sigurnom percepcijom, kada ste u profesionalnom usponu, a lažnim zanosom kada sa istog lagano klizite niz točak života, ali imate više nego jaku volju da se i dalje dokazujete i stvarate. U tom svom zanosu Nelson je odabrao deset klasičnih tema Harlana Hauarda američkog tekstopisca kantri muzike (1927 – 2002) ujedno istom odajući omaž za sve ono što je učinio u svetu muzike, odnosno kantri poeti dvadesetog veka.
Noseća pesma na albumu, besprekorno otpevana u laganom maniru, “I Dont a Thing About Love” (Ne znam ništa o ljubavi) govori o razgovoru sa čovekom u Mesecu, koji ne može ni na koji način pomoći smrtniku jer je on taj koji sve stvari, pa i ljubav, mora videti sopstvenom svetlošću. A na pitanje da li će ljubav rasti ili ne, daje suviše jednostavan odgovor “Ne zna ništa o ljubavi…“, čovek u Mesecu može pomeriti okeane, uticati na planine, ali na ljubav… Da, tu stoje uvek tri tačke. Nikada niste sigurni kada će početi i kada će se svršiti.
Naravno da na albumu ima i nakoliko razigranih komada koji prosečnog slušaoca neće ostaviti nezainteresovanim, ali u suštini novi album Vilija Nelsona je klasičan otisak onoga što on radi decenijama unazad. Čovek, akustična gitara, topla reč i mala priča o običnim ljudima je ono što i pored svih novotarija u muzičkom svetu i dan danas privlači pažnju. Duboko i iskreno, kao da opipavate ne vetar, nego svetlost koja zrači iz čoveka. Zadržite taj trenutak svetlosti u sebi.
A za sve drugo, kapa dole velikom umetniku.
