Bob Dilan po zemlji hodi i pripoveda 85 godina

Bob Dilan je 24. maja ove godine navršio 85 godina života, muzičar, pesnik, gitarista, nazovite ga kako hoćete, ali je svakako multiumetnik i jedna neponovljiva veličina koja je izdala 40 studijskih albuma od 1962. godine zaključno sa 2023.

Reč, moćna, tiha, sama i u društvu, sve zajedno i ujedno. Od pamtiveka ljudi su se trudili da je zabeleže, na onaj ili ovaj način, sve dok se pisma nisu osavremenila i postala svima dostupna. Ništa lepše od zabeležene reči. Pogotovo ako ima smisla, ako vredi i upućuje na opšteprihvaćene vrednosti savremenog društva. Tu ne mislim na par godina unazad, već na decenije koje prođoše mimo nas, kao letnji vetar, a ne osetismo ga.

I opet poetsko kazivanje je taj čarobni stih što pokreće ljude. Uz muziku, prija, godi, a zna i da zaboli. Onda pitanje čemu to, ako je sve prolazno, podložno zaboravu i sudu vremena. Vreme, taj tužni faktor koji iskristališe misli i dela, daje kritiku za sve ono što ste nekada radili ili niste, a mogli ste i, što je još gore, trebali ste.

Uvek mi je čast, da u nekoliko crtica, kao moje isključivo sebično viđenje, predstavim nobelovca, muzičara i poetu, buntovnika i sledbenika ljubavi i istine, čoveka, koga možete voleti ili ne, ali ga u svakom slučaju morate ceniti. Ne samo zbog nagrade za životno delo, nego zbog svega onog što je izgovorio i odsvirao u poslednjih pola veka. Bob Dilan, u stvari Robert Allen Zimmerman.

Lično, za mene, poeta u rok stvaralaštvu. Neprikosnoven muzički stvaralac, uz reči, teške, opore, surove, ali istinite. Reči koje odjekuju, koje stalno opominju kuda idemo, zašto smo tu gde smo, a uvek želimo više. Mislimo da smo bolji od drugih, pametniji i vispreniji, ali da se uvek umeša neka zla sudbina. Uvek je ona kriva za sve. I opet ta čarobna reč, izgovorena i zapisana, a vreme odlazi, već danas sutra će biti juče, a sutra je opet daleko. Kada Dilan izgovori reč uz gitaru i zapita sve nas koliko ima do kraja puta, naravno da neće dobiti odgovor, on tu nije ni presudan, ali čovek treba da se zapita kuda ide, a pogotovo s kim. Da pređeni put ne ostane uzaludan, da ostane neki trag, slika ili, bar, reč. Sa velikim R.

Tako je Dilan stao uz književne veličine kao što su Kipling, Tagora, Šo, Hese, Hemigvej, Kami, Sartr (odbio Nobelovu nagradu), Pamuk i naravno, naš Ivo Andrić. U muzičkom carstvu Dilan je odavno nemerljiva veličina, rame uz rame sa elitom svetskog rokenrola, a pre punih deset godina je i književni svet priznao vrhunskog poetu, majstora reči.

Dilan je oduvek imao ono nešto što ga odmah izdvaja od drugih, tu lepršavu reč, snažnu do jeze, koja peče poput vatre i ledi one protiv kojih je digao glas. I opet ta reč koja utanja u muziku, koja je samo pratilja njegovih osećanja. U jednom momentu njegova pesma pokrenula je svet, bila je plamteći bljesak u nezadovoljstvu mladih u vreme kasnih šezdesetih godina prošlog veka.

Da li je Dilan bio vrhunski gitarista – svakako da nije. Njegove vokalne sposobnosti naravno da su uvek bile upitne, kao i sviračko umeće, ali ta reč koja je klizila niz njegove usne, opora i puna besa, puna istine koja je tadašnji establišment itekako zabolela.

Nije bio sanjar, ni mističan, nije bio ni lider u poslu koji je decenijama stvarao, ali je plenio svojom neobičnošću, jednostavno izdvajao se od drugih, bio je prepoznatljiv po prvoj noti i prvoj reči koja ide ka slušaocu, odnosno gledaocu. Sada bismo rekli pratiocu.

Od 1962. godine kada mu je izašao prvi album, do danas, od Duvanja u vetar do pevanja klasika muzičke kulture roka, kao što je njegov album na kojima je pevao songove od Džoni Keša, ostavio je neizbrisiv trag u muzici i poeziji. No, pamtiću ga po Reči, sa velikim R, koja opija, ima smisao i poruku, a nije fraza. Taj Božji dar u njemu, kao muzičar i pevač, u potpunosti je ostvario u smiraj svoje muzičko- spisateljske karijere. Otpevao je i odsvirao skoro sve što savremena muzika može dati. Bio je akustičar, roker, kantri pevač, svirao je i pevao džez numere. Ipak, uvek je bio poseban. Ima taj bluz motiv duboko u sebi, tu senku tuge što ga prati svo vreme. Ćudljivost, povremenu oholost svestan svoje postojane veličine, gajio je na specifičan način. Svakako prepoznatljiv.

Da, Dilan je definitivno zaslužio priznanje svih priznanja, Nobelovu nagradu kao vrh svoje poetičnosti, koja je odnavek predstavljala spoj iskre mladalačkog bunta i čoveka punog iskustva. Tonovi njegove gitare i klavira bole, otvaraju dušu, a reči režu, pravi noćni bluz. Znam da je sreću lako opisati, ali gorčinu i teskobu veoma je teško izvući iz sebe samog. A baš to je odlika njegovog stvaralaštva, da taj unutrašnji žal sačuva za sebe, ali da ga opiše i predstavi drugima na razuman način. I, uglavnom, mu je to uspevalo.

Lično, najdraži mi je album “Slow train” iz 1979. i istoimena numera. Reč je o sporom vozu koji stiže, ide kako ide, kao i život, ali na kraju ipak stigne na odredište. Kako tako, borimo se, padamo, dižemo, tugujemo, ali idemo… Važno je znati gde i s kim. Možda nikada i ne stignemo, ili bar mislimo da smo okasnili za sve godine koje stratismo suludo u verovanja u neki drugi život i svet. Nema drugog života i sveta, do časti i vere u sebe sama, onda možemo i pokucati na nebeska vrata. Ko zna, možda se i otvore…

Da biste o bilo čemu mogli pisati, morate nešto i pročitati. Da bi stvorili bilo šta, prvo trebate nešto i videti, osluhnuti, pa i čuti. Višedecenijsko slušanje, gledanje i čitanje daje mi sopstveni sud o nečemu što mi se sviđa ili ne. Ali je moje, makar i pogrešno. Sa godinama koje sam nanizao bliži sam ovome drugome. Slično je i sa Dilanom. Sva poetičnost u njegovoj ranoj muzičkoj fazi, otkriva njegov hod pravog gradskog kauboja, u svom onom smislu reči što ona predstavlja. Njegovi, naizgled obični, stihovi o svakodnevnom životu tadašnjeg mladića, nisu ništa drugo no vapaj kroz pustinjsku preriju samotnog čoveka. A bio je usamljen. Prokleto nadaren u muzičkom, poetskom i scenskom nastupu, ta kriška od života koja samo njemu dopada, teško da mu je osmeh na licu izazvala. Svi njegovi tekstovi zvuče obično, no nadahnuto, nisu odraz bilo kakvog politikanstva, ali predstavljaju jasno izražen stav, iskristalisanu misao i ukaz ka svemu onome što nas čeka u bližoj ili daljoj budućnosti, a to je otuđenost i beznadežnost savremenog, nazovi civilizovanog, čoveka.

Nesporno uporan da svoju muziku ne samo oživi, već i da je proživi na svoj način, onako lucidan i tvrdoglav, kao i svi veliki umetnici, pravovremeno je uhvatio trenutak da iz folk muzike pređe u nešto drugačiju tematiku, a da to ne bude ništa slično poput Bitlsa ili Stounsa. Biti drugačiji, a imati šta pripovedati o aktuelnim trenucima, pevati o ljubavi i zboriti o prohujalim trenucima, muzički jednostavno, ali šarmantno i nekako uvek sveže. To je odlika Dilanove raspusnosti i tihe molitve.

U skupu njegovih poslednjih albuma nisam primetio neki pomak od albuma „Tempest“ (Bura). Sve deluje nekako umorno, beznadežno i zlokobno tiho. Nema tog poleta i te vatre da ponese zvuk, da optoči sliku. Dilan je Dilan, niti on ima potrebe da se bilo kome dodvorava na bilo koji način, jer on, naprosto, ima takvo viđenje današnjice kakvo ima, na nama je da ga prihvatimo ili ne. Njega sigurno nije briga za to… On svojim putem gazi…

Na kraju, svi moji tekstovi su odraz ličnog stava, pisani jezikom pristupačnim za sve koji pokažu malo interesovanja za gore opisanu vrstu muzike, sa svim neizbežnih greškama koje pisanje nosi, uz maksimalnu podršku opstanku rokenrola, kao jednog širokog muzičkog pravca za koji ne vidim da ima neku posebnu medijsku podršku na ovim prostorima. Da se ne lažemo, od vajkada drugačije nije ni bilo. Kada pogledam sa ove, gotovo poluvekovne, distance, ne znam ni sam kako je taj virus roka uleteo u mene, našao duboko utočište i saživeo se sa mnom.

I još nešto, meni ne manje bitno, ispod svakog napisanog teksta stoji moje puno, pravo, ime i prezime, a saradnja sa bilo kojim portalom, dnevnim ili muzičkim, svodi se isključivo preko ekspedovanja teksta mejlom na željeni portal. Komunikacija nam je isključivo u jednom smeru.

Kakve veze imaju Mungo Jerry i Cactus

Tagovi: Bob Dilan