Atila Šoti (Vojvođanski Blues Band): Budi svoj i pokušaj to da prodaš

Klepton i njegov bend nisu ništa naročito, ali svi savršeno rade svoj deo posla… Tekstove čitam po nekoliko dana i ne puštam dok ne “uhvatim” zvučni ambijent… “Pletenje” na gitari i virtuoznost su OK, ali ja to ne cenim kod muzičara

Vojvođanski Blues Band započeo je svoje muzičko putovanje davne 1968. godine, doduše pod nazivom Novosadski Blues Band, kako ga je krstio osnivač Branko Andrić Andrla. Nedugo zatim on napušta bend, a preuzima ga Dragan Jurišić Gaga i menja mu ime u „vojvođanski“. Jurišić je bio istinski simbol benda, čovek koji je vukao sve konce i držao ekipu na okupu. Pod njegovom palicom VBB je izdao tri albuma i postao cenjen muzički brend na prostoru bivše Jugoslavije. Nažalost, sa Jurišićevom preranom smrću i bend prestaje sa radom 2008. godine. No, gitarista Atila Šoti, koji je 1982. godine napustio Vojvođanski Blues Band, odlučuje da oživi celu priču na desetogodišnjicu Jurišićeve smrti, odnosno na pedesetogodišnjicu osnivanja benda. Šotija i ekipu zatičemo u novosadskom Domu kulture, na koncertu upriličenom povodom rođendana Novog Sada, a neposredno pred objavljivanje novog albuma benda, prvog u novom sastavu.

Ovaj koncert je bio svojevrsna rođendanska žurka, pošto je održan tačno na rođendan Novog Sada. Šta Vama znači ovaj grad? Da li biste mogli da živite negde drugde?

Atila: To je moj rodni grad, rodni grad moje majke i babe, tako da sam ja tu ne starosedelac, već prastanovnik. U mladosti sam radio kao komercijalista u dubrovačkoj turističkoj agenciji “Atlas” i zahvaljujući njoj sam mnogo putovao. Jedino u Americi, Australiji i Japanu nisam bio, dok sam ostatak sveta obišao. Nisam nešto patriotski vezan za Novi Sad, ali taj mentalni sklop nikada i nigde nisam doživeo, i to je ono što mi se ovde dopada. Svi ljudi koji su se doselili u Novi Sad, bilo da su došli nedavno ili pre 10 i više godina, redom kažu da je Novi Sad specifičan i da ga svi vole.

I ja sam “dođoš”, pa ću se složiti sa Vama. Teško da u Srbiji postoji bolji grad za život.

Atila: Ja sam vojsku služio 1980. godine u Celju, bio sam prva generacija posle Titove smrti. U to vreme sam se, takođe, bavio muzikom, tokom celog vojnog roka sam svirao u Sloveniji i proputovao je celu. Imao sam tu čast da sa vojnim orkestrom budem predgrupa sastavima poput Srebrnih krila i Novih fosila, pa sam imao prilike da upoznam ljude i zemlju malo bolje. Ono što je bilo simptomatično kod Slovenaca, a što mi se nikako nije dopalo, jeste to što oni od ponedeljka do četvrtka rade bez prestanka, a onda u petak izađu u grad i oleše se od alkohola, bukvalno se izuju i ne znaju sa sebe već posle pola sata provedenih u kafani. U subotu, takođe, piju do besvesti, u nedelju se trezne, pa u ponedeljak ponovo na posao. Tako nešto nisam doživeo u Holandiji, gde sam bio u tri navrata po dva meseca, niti kada sam bio u Londonu i Parizu više puta po dvadesetak dana. Novi Sad je oduvek bio miran grad i lepo je prihvatao je sve ljude koji bi tu došli da žive. To je razlog zašto ga ja volim.

Vaš bend ima i pesmu “Vreme je za Novi Sad”. Za šta je konkretno vreme, kakav Novi Sad želite da vidite?

Atila: Ta pesma je nastala iz potrebe da Novi Sad dobije neku svoju rokenrol himnu. Mogu da kažem da je dobro prošla i da je prihvaćena, a ono što me iznenađuje je to što je prepoznaju ljudi širom Srbije. Melodija je uzeta od Kleptonove “Tulsa Time”, a reči je pisao pokojni Dragan Jurišić, osnivač Vojvođanskog blues banda.

Zašto je Vojvođanski Blues Band važan za Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju?

Atila: Važan je zato što je to jedan od retkih bendova koji od prvog dana do danas neguje bluz, a taj muzički pravac kod nikada nije bio prihvaćen u širokim narodnim masama, ni sedamdesetih ni osamdesetih, a kasnije i da ne govorimo. Ta vrsta muzike nije interesantna za izdavače, nije komercijalna na ovim prostorima. Isto važi i za džez. Ali, ni jedan ni drugi nikada neće prestati da se sviraju. Svaki roker koji i dan-danas svira morao je da prođe kroz bluz. No, mi smo kao bend bluzu ostali verni, iako ga ne sviramo na klasičan način kao što se to radilo u 20. veku. Mnogi svetski poznati umetnici su svoje kompozicije iz 20. veka rearanžirali i osavremenili kako bi ih približili mlađim naraštajima, jer dosadno je svirati bluz kao što se to radilo u ono vreme. Tako je i Vojvođanski Blues Band uspeo da opstane, iako je 2008. napravio pauzu od 10 godina. Da ne govorim o pauzi koju sam ja imao…

Slučajno ili namerno, Vojvođanski Blues Band je obnovljen tačno na 50 godina svog postojanja. Kako biste ocenili urađeno u ovoj novoj fazi benda? Da li je bilo “od nule opet krećem ja” ili su stvari, ipak, išle malo lakše?

Atila: Upravo tako, baš ta pesma simbolizuje koliko je sve bilo teško. Mislio sam da će biti lako, jer sam pre sedam godina prvo pozvao ljude koji su nekada svirali u bendu. Međutim, ti ljudi nisu bili u stanju da isprate moje želje, jer ja sam im rekao da nećemo raditi kao što se to radilo pre 30 godina, s obzirom da to nikoga neće interesovati. Nekima se ta ideja nije dopala, pa su iz tog razloga brzo prestali da sviraju, dok su drugi odustali iz tehničkih razloga, jer nisu mogli da isprate ono što se od njih tražilo. Bend se sa aktuelnom postavom ustalio tek pre dve godine, jer nije bilo lako uskladiti različite generacije. Klavijaturista i ja imamo dosta godina, bubnjar je čak i stariji od mene. Ja imam 68, bubnjar 70, a klavijaturista 62 godine… Basista je nešto mlađi, on ima 56. Pevača je bilo najteže naći, jer boju glasa i harizmu poput Draganove retko ko ima. Izbor je pao na Milana Bugarina, koji je muzički veoma obrazovan i zavoleo je ovu muziku, veoma dobro se uklopio sa nama starijima, tako da on predstavlja mladu krv u bendu. Vidite, Klepton i njegov prateći bend nisu ništa naročito, ali tamo svi muzičari svoj deo posla rade savršeno. I to je nešto čemu i ja težim, malo sam težak i zahtevan po tom pitanju. Svi oni misle “bluz je tri akorda, to se lako svira”. Jeste to tako, ali tek ako svi odrade svoj deo posla bez greške.

Još od septembra prošle godine najavljujete: “Za koji dan, evo ga, samo što nije”… Kada je konačno taj dan kada će izaći novi album?

Atila: Izaći će za nekih 10-15 dana. Jednostavno, Croatia Records je prebukirana. Oni su nas oberučke prihvatili kada smo sa njima sklopili poslovno-tehničku saradnju, jer je i prvi album Vojvođanskog Blues Banda iz 1986. godine izdala ta kuća (tadašnji Jugoton). Na jednoj strani albuma bio je Radica (Radovan Petrović), a na drugoj VBB. Kada smo im se javili prošle godine, oni su bili u fazonu “jeste li vi živi, kojim dobrom”. Kada smo im rekli da želimo da snimimo album, bez dileme su pristali. Mi smo nekih mesec i po do dva snimali album, u septembru je ceo proces započet, pa se to onda miksovalo, remiksovalo, a na kraju je ispao problem sa Tihomirom Pop Asanovićem, pošto je on jedan od gostiju na tom albumu. Na moje veliko zadovoljstvo on je prihvatio poziv da gostuje, s obzirom da se mi poznajemo veoma dugo. Mislio sam da uključim i Vedrana Božića, Maria Marvina, Ratka Divjaka… I Točak je bio u kombinaciji za ovaj album, ali sam shvatio da je previše ambiciozno da prvu ploču posle toliko vremena izdamo sa svim tim gostima. Na kraju sam od svih njih ostao na Pop Asanoviću, a za sledeći album, koji uskoro počinjemo da spremamo, tu će kao gost sigurno biti Vedran Božić i Točak na gitari, Mario Marvin na basu, videću još šta će biti sa Divjakom s obzirom da je on bolestan. Na ovom sadašnjem projektu tu su Asanović, Firči, Lee Man je postao stalni član benda, Voja Savkov gostuje na saksofonu, Jovan Živanović iz benda “Neuspeh” na basu, baš kao i Davor Jojić na nekim pesmama, dok je usnu harmoniku svirao Szerda Árpád.

Rekli ste da ćete zadržati melodije i originalne Draganove tekstove. No, ko će da piše tekstove i radi aranžmane za buduće pesme i albume?

Atila: Već na ovom albumu mi imamo osam ili devet novih pesama sa potpuno novim tekstovima. Njih je pisao Branislav Bašić Pekar, a ja sam odgovoran za većinu muzičkih aranžmana. Jednostavno, ja se tekstovima ne bavim jer to ne umem, nemam dar za to. Ali, kada uzmem tekst, barem je tako bilo sa Draganovim pesmama, ja to čitam po nedelju dana i ne puštam dok u glavi ne “uhvatim” zvučni ambijent. Bend je krenuo sa radom 1986. godine i brzo je postao popularan zahvaljujući pesmi “Šećeru moj”. Tekst za nju je napisao Branko Milićević Kockica, a njegov rođeni brat Aca Milićević je u jednom kratkom periodu svirao u bendu, kada je i doneo Brankov tekst.

Često kažete da će uvek biti ljudi koji vole i sviraju bluz, da će on uvek biti u modi. Šta je to što bluz čini toliko atraktivnim i zavodljivim?

Atila: Ni bluz ni džez nikada neće biti komercijalna muzika, ali oni ne mogu da nestanu. Svaki roker je morao da počne da svira svoj instrument na taj način što bi prvo počeo da svira bluz. Jednostavno, to tako ide i ne postoji roker koji u duši ne voli i ne oseća bluz. Njega je, u stvari, lako svirati i to može svako, ali ga je veoma teško osetiti.

Ako ga je lako svirati, a veoma teško osetiti, da li je to onda uopšte bluz?

Atila: Kao i pre sedam godina, kada smo ponovo krenuli da sviramo… Vojvođanski Blues Band je legendarna novosadska grupa, veliko ime i brend. I svi su tada mislili “ja ću da sviram tri akorda i to je to”. Oni su to gledali sa tehničke, a ne sa emotivne strane, što je značajna razlika. Uzmimo, na primer, svetski poznatog muzičara Džona Li Hukera. Čovek je svirao jedan jedini akord na svojoj gitari i mumlao po sedam minuta, i tako ceo svoj život. Dakle, nije to stvar tehnike, već načina na koji čovek iznosi to što misli i oseća. “Pletenje” na gitari, ta virtuoznost… To je sve OK, ali ja to ne cenim kod muzičara. Moram da se osvrnem na Stiva Vaja i Džoa Satrijanija, koji su vrhunski gitaristi. Ali, hajde da izađemo pred ljubitelje muzike i pitamo ih da se sete naslova neke pesme od Vaja i Satrijanija, ne moraju melodije… Dakle, važno je biti svoj i autentičan. Lično, ne volim kada neko kopira Hendriksa, Kleptona… Sve je to lepo, ja sve to znam da izvedem. Ali, ja sviram onako kako osećam i mislim da treba da sviram. Da li se to nekome dopada ili ne, to je sasvim druga stvar. Da znam da se ljudima to ne dopada, ja se time ne bih ni bavio. Postoje muzičari koji u tehničkom smislu sviraju pet puta bolje od Hendriksa, Bilija Kobama… I, šta ćemo sa time? Šta znači oponašati njih ili Roberta Planta? Zaključak je – budi ono što jesi i pokušaj to da prodaš.

Veoma je neobično da muzičar napravi tako dugu pauzu, od 1982. do 2017. godine…

Atila: Pored Vojvođanskog Blues Banda, ja sam do 1980. godine nastupao i u grupi XX vek. Bili smo vrlo uspešni u to vreme, ali smo basista i ja dobili poziv za vojsku. Otišli smo, vratili se, a bend je u međuvremenu otišao na drugu stranu. Šteta… Imali smo sve predispozicije za uspeh, jer smo nakon sjajnog koncerta u novosadskom Studiju M dobili poziv za tada veoma popularni Subotički festival. Ko je na njemu učestvovao, taj je napravio dobar posao, jer tu vam se otvaraju sva vrata. No, istovremeno je stigao i poziv za vojsku, pa je sve propalo. Došavši iz vojske krajem 1980. godine, ja sam se vratio u VBB, bio tu skoro dve godine, ali mi se nije dopalo u kom je pravcu bend krenuo, pa sam rešio da rasprodam sve instrumente, s obzirom da je i ekipa iz XX veka otišla na neku drugu stranu. A onda sam, tek tako, na pedesetu godišnjicu benda odlučio da obnovim Vojvođanski Blues Band. Prvo sam pozvao Draganovu suprugu Bobu i njegovog sina iz prvog braka i rekao im šta nameravam. Takođe, pozvao sam i njegovu drugu suprugu Đinu, njenu i Draganovu ćerku, i pitao ih da li imam njihov blagoslov. Svi oni su se složili, pa sam ja mogao da nastavim sa bendom najviše zahvaljujući tome što sam bio kućni prijatelj sa Draganom i oba njegova deteta držao u krilu.

Svirali ste u 20. veku i sa XX vekom. A evo Vas i u 21. veku… U kom vremenu ste se osećali bolje kao muzičar?

Atila: U 20. veku i u grupi XX vek, jer tada su svirali sve sami mamuti. Pored mene, tu su bili pokojni bubnjar Siniša Sekulić Sekula, profesor Aleksandar Milošević Mišonja na basu, Mitar Subotić Suba na klaviru, Jovan Milinov Toba na kontrabasu, pokojni Deže Molnar Dežika na saksofonu, Branislav Aksin Džaks na trombonu i Zdravko Brenecki Ždrale na trubi. To je bila preozbiljna ekipa, ali vojska nas je rastavila i, nažalost, ta priča je otišla u nepovrat. Taj fluid, te probe, ta muzika… to ne može da se poredi sa VBB, kao da pričamo o levoj i desnoj hemisferi mozga.

Roker ste u duši, obožavate džez, a svirate bluz. Kako uspete da pomirite sve te stvari u sebi?

Atila: Bluz i džez su veoma srodni, iako je prvo nastao bluz. Ja bluz upravo tako i sviram, dosta upotrebljavam te neke džez akorde. Pokušavam da budem savremen, da to bude slušljivo i mlađima, a ne da sviram taj klasičan i dosadan bluz koji se nekada svirao. Svakako, važno je zadržati i tu neku originalnost.

Često objavite slike svoje gitare i ističete kako Vam je to najdraža stvar na svetu. Verovatno postoji neka romantična priča o Vašem stratokasteru…

Atila: U četrnaestoj godini sam sasvim slučajno pronašao gitaru u ormaru svoje majke, među njenom garderobom. Ona je, takođe, svojevremeno svirala gitaru, a ja nisam imao pojma da je ona svirala i pevala na Radiju Novi Sad. Odmah sam počeo da prčkam oko te njene gitare… Ona me nikada ništa nije učila, ja sam samouki gitarista, ne poznajem note. Prvu gitaru u životu dobio sam na poklon od majke, to je bila “melodija”. Drugu gitaru sam isto tako dobio od nje, a to je bio “stratokaster”. Ja sam tada neverovatno zavoleo tu gitaru i nju sam svirao u VBB, ali sam u XX veku svirao na Gibsonu ES-335. Ovaj aktuelni “stratokaster” sam slučajno nabavio u Zrenjaninu preko svog poznanika Slavka. Ta gitara je iz 2006. godine i veoma je dobar komad.

Boško Bole Stanojević (KKN, EKV): Milan me je stalno ložio da pevam

 

Tagovi: Aleksandar Milošević Mišonja, Atila Šoti, Bojan Božić, Branislav Aksin Džaks, Branislav Bašić Pekar, Branko Andrić Andrla, Branko Milićević Kockica, Davor Jojić, Deže Molnar Dežika, Dragan Jurišić Gaga, Firči, Jovan Milinov Toba, Jovan Živanović, Lee Man, Milan Bugarin, Mitar Subotić Suba, Novosadski Blues Band, Šećeru moj, Siniša Sekulić Sekula, Szerda Árpád, Voja Savkov, Vojvođanski Blues Band, Zdravko Brenecki Ždrale