Telo u prašini: Zoe Kida i Konstrakta kao plava i crvena pilula realnosti
Nakon razlaza klasične postave Zemlje Gruva, Ana Radonjić i Ana Đurić ostvarile su gotovo paralelne solističke karijere, mada stilski potpuno različite. Te razlike su toliko radikalne, da se možemo zapitati kako su ove dve umetnice uopšte sarađivale u istom bendu decenijama. S obzirom da je muzika u oba slučaja generička podloga za lirsko izražavanje, fokusiraću se na njihove specifične poetike.
Kada se apsorbuje u svojoj glavnini, poetski izražaj Zoe Kida deluje kao sublimacija self-help kurseva i literature, od famozne Louise Hay do infamozne Ane Bučević. Afirmacije, pozitivno mišljenje, manifesting i ostale tehnike psihološke „samopomoći“ duboko su ugravirane u stihove ove preispoljno razdragane umetnice. Ideja da mislima možemo uticati na realnost očigledna je regresija na magijsko mišljenje kakvo priliči detetu predškolskog uzrasta. Ali nije neobično da ženska osobnost „podetinji“ kada je u potpunosti posvećena majčinskoj ulozi.
Stvaranje potomstva kao takvo zahteva visoku dozu optimizma, naročito kada se realizuje u sumornim (geo)političkim i ekonomskim okolnostima. Suočeni sa postpandemijskom traumom, inflacijom cena i regionalnim ratovima, mnogi ljudi će posegnuti za komfornim iluzijama. Stoga ne treba biti suviše kritički nastrojen, koliko god ispovednici self-helpa delovali iritantno. Pravo na iluzije bi trebalo da bude osnovno ljudsko pravo; ako ne nudimo ništa bolje, nemojmo nikome rušiti otapajućeg Sneška.
Iako i sama žena-majka-domaćica, Konstrakta u svom opusu nema ni trunku samoobmane, još manje razblaženog feminizma. Od svog evrovizijskog singla In corpore sano do poslednjeg EP-a „Skup slova“, Đurić se brutalno suočava sa najmanje prijatnim temama – otuđenje, bolest i biološka konačnost. Koncipirane više kao pozorišni songovi, namenjeni predstavama na BITEF-u ili sličnim festivalima avangardnog teatra, ove numere su uspele da prodru do najšire publike, što je i dalje impresivna činjenica.
Fascinacija je utoliko veća što najnovije pesme prave još manje kompromisa sa prosečnim slušaocem. Gledalac jeste preplavljen snažnim vizuelnim senzacijama, ali nemam utisak da je lirika time skrajnuta. Naprotiv, završna numera („Zauvek, sine“) snažno evocira egzistencijalnu grozu, dok se autorka kao virtuelna pretkinja oprašta od svojih realnih potomaka. Korišćenje lokaliteta šumadijskog sela i trošne porodične kuće pojačava organski doživljaj i tako izbegava generičnost high-tech estetike.
Umetničko tretiranje teme veštačke inteligencije je veoma klizav teren, jer se lako upadne u zamku pretencioznosti. Razlozi za to su sasvim logični – u svojim konačnim iteracijama, ASI (Artificial Superintelligence) izmiče dohvatu ljudske mašte. Ako se IQ trenutno najpametnijih četbotova procenjuje na 130, možete li da zamislite softverski entitet sa IQ-om 1300 ili 13000? Naravno da ne možete, niti iko human to može. Na tom redu veličine, mašinski „um“ postaje nespoznatljiv i izmešta nas na teren religije.
Predstoji nam epoha koju bismo mogli nazvati velikim uskromljavanjem, što će biti veliki izazov za krhki ego umetnika i naučnika. Konstrakta je ove zamke prevazišla tako što se fokusirala na ličnu transcendenciju (mind upload) i porodične odnose. Test skromnosti je uspešno položila.
Nikola Čučković i Danilo Ilić (proto tip): Pravimo svet za sebe
