O.K.O.T. i Prljave sestre u „Livnici“: Daj nam Sestre, sad!

Odlazak u Niš na koncerte svojevrsna je vrsta hodočašća: sama atmosfera grada po mnogo čemu ga čini srpskim Nju Orleansom, i već od naplatne rampe, a posebno od trenutka kada se neki od mostova na Nišavi pređe, vazda se osećamo kao pod dejstvom nekih vrtložnih voodoo sila

Atmosferu je pripremio legendarni Peđa Živanović, frontmen Figurative teatra, ovog puta kao DJ, sjajnim izborom hitova nezavisne scene od osamdesetih naovamo. Sonic Youth i Hole još uvek žive i dobro je da su nam na sjajnom razglasu Livnice malo pročistili bubne opne i sinapse pre nego što je na scenu izašlo prvo i za mene poprilično veliko iznenađenje večeri.

Umesto karata, koje su koštale simboličnih 500 dinara, na nadlanici se našao otisak pečata sa oznakom O.K.O.T. Da se na trenutak udaljim od teme, ovakva cena ulaznice razlog je više da podržimo bilo koji bend koji se razvija i posetimo što više ovakvih događaja, jer je ovo zapravo odličan trenutak za to zato što više niko ne dolazi na svirke neuvežban, a količina kreativnosti bi vas uistinu mogla prijatno iznenaditi. Veoma brzo nakon tonske krenula je svirka ovog više nego zanimljivog sastava, koji je svakom sekundom svog nastupa dokazao moje prethodne tvrdnje i koji je na mene ostavio odličan utisak, iako sam ih prvi put gledao i slušao.

Ako volite Toma Vejtsa i, sledstveno tome, Kralja Čačka, muzički i ne samo muzički izraz ove grupe (trupe) ne da vas neće ostaviti ravnodušnim već će vam ponuditi i neke potpuno nove momente, sasvim saglasne kompletnoj estetici. Bend dovoljno ali ne i previše teatralan, spontan tačno koliko treba, isporučivao je svoje ironične stihove praćene izvanrednom muzičkom pratnjom gde je svako bio na visini svog zadatka, pa i malo preko. Kako se akustična gitara iz nekog razloga nije čula, frontmen se bacio samo na pevanje i kretanje po sceni takvo da nijednog trenutka ne iritira. Bubnjar je briljirao u svom kompaktnom i potpuno svrsishodnom džez i fusion načinu sviranja, dajući bendu izvanrednu dinamiku i polet u momentima kada je najviše trebalo. Pevanje i sam nastup su ovde više u stilu Toma Vejtsa nego kod pomenutog Kralja, ali je i muzički izraz, makar meni, raznovrsniji, dinamičniji i zanimljiviji i mislim da će se za ovaj sastav tek ozbiljno čuti. Gitarista je lepršao u svojim bluesy vožnjama, a basista je zvučno kreativan i s takvim stilom sviranja da podlogu čini vrlo provokativnom. Nije izostalo čak ni malo horskog pevanja sa, za ovu priliku, sasvim solidnim brojem ljudi, koji su očigledno znali gde i zašto dolaze. S malo duvača i električnim klavirom, Dr John bi se ovde osećao kao kod kuće, posebno zato jer je izbor piva i drugog (bez)alkohola u klubu odličan, a cene normalne.

A onda su na scenu, posle pune tri godine nepojavljivanja, jače nego ikad, stupile Prljave sestre. Ako postoji najbolji srpski rok bend sa čijim radom još uvek niste dovoljno upoznati, siguran sam da će se ispravnost tvrdnje iz uslovne rečenice i te kako dokazati u vremenima koja slede. Još kao trojka, Sestre su isporučivale unikatnu mešavinu 60′ i 70’ roka sa psihodeličnim momentima, a sada su, pojačani Jankom Džambasom iz Bohemije, od prvog takta rezali vazduh glasnim ali savršeno definisanim ritmovima i rifovima. Janko se na sceni ponaša kao da mu je nastup poslednji, potpuno je u svakom tonu koji odsvira svojom belom Gretch gitarom, bendu je dao krila kakva dosad nisu imali i publika je to osetila i nagradila.

Bila je to predstava sa bogatim rasporedom dizanja i spuštanja vedrih i melanholičnih pesama, potcrtanih odličnim Miloševim pevanjem i stihovima širokog tematskog raspona. Primetno je da su Sestre krenule u smeru koji je malo više pop, zadržavajući snažan gitarski zvuk, a tekstovi su često otvorena kritika savremenih društvenih zbivanja, ipak proistekli iz jakog uvida i iskrenog osećanja i inspiracije.

 

Gitarsko umeće Miloša Pavlovića takvo je da se može meriti s najboljim gitaristima koje je srpski rok imao i u njegovom stilu sviranja je najvažnije to što je primetan savršen omer domaćih i stranih uticaja, uz nesumnjivo snažan individualni pečat isporučen kroz medijum ričardsovskog telekastera, i fizički i figurativno. Gitare su bile istovremeno snažne i melodične, sa osećajem za dobru frazu i u bržim i u sporijim solo deonicama. Ovaj bend vas svojom muzikom pokreće na ples, a nije mnogo rokenrol bendova koji to danas mogu u svojoj zaokupljenosti konceptom nad primarnom silom RNR energije. Migijevo bubnjanje uvek pršti od sirove snage i privilegija je u današnje vreme imati ovakvu bazu, koju upotpunjuje inventivno Perino basiranje sa zanimljivo upotrebljenim gitarskim efektima, a naročito izuzetno melodična i s merom odsvirana usna harmonika.

Prljave sestre su nam se predstavile u novoj i veoma svežoj postavi, koju ni ne baš najbolji miks na koncertu nije uspeo da omete u pretpremijeri novog albuma, za koji verujemo da će znatno pomeriti, u dobrom smeru, karijeru ovog benda, koji po svemu zaslužuje znatno veću primećenost. Za one koji vole Veliki prezir ili Antonov Hevi Hipi Bejbi, ovo je prava šolja čaja, koja pri tom nikako ili tek vrlo malo asocira na Brejkerse ili Majke, što je već samo po sebi uspeh, uz nesumnjive druge kvalitete.

Koncert Tihomira Popa Asanovića: Neke stvari su neoprostive

Tags: O.K.O.T., Prljave sestre