Pedeset osam godina uz Jethro Tull

Godina je 1968. Meni po mnogo čemu prelomna. Završio sam osnovnu i upisao srednju školu i kao Vukovac ne moram da polažem prijemni, pa imam i mesec dana duži raspust. Za nagradu dobijam košulju na cvetiće i još jednu sa braon-roze (kakva kombinacija) prugicama, na koje naizmenično kačim pretenciozno izabran bedž „Ja sam hit“ kupljen na nekom terazijskom kiosku. Drugi deo nagrade za uspeh u školi je moje prvo putovanje u Nemačku kod oca koji tamo radi u jednoj pekari. Dvonedeljni boravak u Šveningenu, gradu na granici sa Švajcarskom, pamtim po neizbivanju iz prodavnice ploča u „Herti“-ju i „samo“ tridesetak kupljenih singl ploča sa kojima sam se vratio kući, automatski postajući onaj hit sa bedža. No, pored onoga što sam i do tada voleo, bit muzike i prve psihodelije, na spisak interesovanja i među ove ploče po prvi put mi se upisuju i neke grupe (Cream, Gun, Jimi Hendrix Experience, Steppenwolf…) sa malo drukčijom muzikom, koju odnekud nazivaju „underground“ što čitavoj priči donosi i neki tajanstveni i pomalo mistični ton

Da mi Jethro Tull relativno brzo definitivno dođe na listu najomilljenijih bendova najviše je doprineo njihov sledeći singl „Living In the Past“ kog nema ni na jednom studijskom albumu, a meni je to jedna od njihovih zauvek najdražih pesama. I, kako su se peli na svetskim listama popularnosti tako su i meni bili sve važniji. Moj stariji drug iz ulice Mačak u rekordnom roku je nabavio njihov sledeći album „Stand Up“ koji je, u skladu sa nazivom ploče, imao siluete članova benda koji „ustaju“ kad se otvori omot. Jugoton, koji je ovu ploču izdao sa priličnim zakašnjenjem to je uradio sa običnim omotom, bez otvaranja i „ustajanja“, što mi je nekako bilo kao svetogrđe, pa sam kasnije, kad je Mačkova ploča bila preorana i neslušljiva, za nju dao neku Satrtrovu knjigu samo da bih imao originalan omot. Sa gomilom sjajnih pesama i bez slabog mesta, sa ove ploče sam se definitivno odmah u startu zaljubio u instrumental „Bouree“ za koji u startu čak nisam ni znao da je obradao Baha i pesmu „We Used to Know“ za koju legenda kaže da su je Eagles – i (u to vreme na koncertima po Americi bili su predgrupa Jehro Tull-u) „pozajmili“ i pretvorili u svoj legendarni „Hotel California“. Ovu pesmu i Mačak je sjajno svirao na svim krajskim žurkama, pa sam čak i ja „skinuo“ akorde u kratkom periodu dok sam kao nešto pokušavao da sviram gitaru. Od pesama od kojih je svaka mogla biti (i bila) poluhit posebno je zanimljiva „Jeffrie Goes To Leiaster square“ koja je kao i prethodna (sa Džefrijem) posvećena Džefri Hamondu, koji se sve vreme tu nešto motao oko benda da bi mu tek nakon odlska Glena Kornika „uvalili“ da svira bas, što će činiti narednih pet godina, Zaključno sa turnejom u okviru koje će i nas pohoditi.

Iako slušljiv (valjda zato imam čak dva primerka) album „Benefit” prošao mi je nekako manje zapaženo, bez velikih hitova; meni lično najviše se sviđala, „Nothing To Say“, dok im je najveći hit te 1970. godine bila pesma „Witch`s Promice“ koje na ovom albumu nema i koja je izdata samo kao singl.

Naredna dva remek dela „Aqualung“ i „Thick As a Brick“ definitivno ih lansiraju u orbitu, a ja ih iz Engleske preko Tandys Recordsa naručujem u rekornom roku, kupivši usput u Nemačkoj i duplu luksuznu kompilaciju „Living in the Past“ kojom konačno krpim neke rupe sa samo na singlovima objavljernim pesmama poput meni najomiljenije naslovne.

Negde u to vreme pripremam sa društvom iz kraja ekipu za „Zvezdarijadu“ (takmičenje mladih u kulturi) i koliko sam zaljubljen u Jethro Tull dokaz je da Blok-program „Rok poezija“ kao performans ili mini pozorišnu predstavu započinjem (obučen kao klovn) stihovima iz „Thick As a Brick“ pronađenim u „Džuboksu“ (a da ni dan danas ne znam ko ih je tako dobro preveo).

Pažnja, važno obaveštenje za sve
Puca nam prsluk da li će vam se sve ovo dopasti ili ne
Uostalom vi ste svi za poeziju trule lađe,
Sve što čujete na jedno uvo vam uđe a na drugo odmah izađe
…………………………..

Zbog takvih kosmos na sva usta bruji

ČOVEK JE IGLA TUPA KAO CIGLA!

Nakon toga kreće predstava u kojoj sviramo i pevamo neke sjajne pesme dok neko u delu kad ekipa peva „la la la“ odrecituje tu pesmu na našem jeziku. I sve to inspirisano upravo stihovima s pomenutog albuma

Krajem 1974. izlazi album „War Child“ i Jethro Tull kreću na veliku svetsku turneju na kojoj ga promovišu. U okviru te turneje stići će 13. aprila i u Beograd, pre toga valjda i u Zagreb i sad se ne sećam da li je „Jugoton“ tako ekspresno reagovao i izdao taj album nakon samo mesec-dva (što se retkko dešavalo) ili su nam neke pesme sa njega daleko pre koncerta već uveliko bile u ušima.

Ta 1975. godina, osim što će nas kao nikad do tada pohoditi velike svetske grupe, za mene će biti i posebno sudbinska. Jer, krajem januara upoznao sam novu devojku za koju tad naravno nisam ni slutio da ću čitav vek provesti s njom i odmah na drugi sudar odveo je na koncert mađarske a tada i svetski poznate grupe Omega u Domu sindikata. Već 16. marta u Pioniru je gostovala grupa Deep Purple koju sam tih nekoliko godina, od albuma „In Rock“ pa do „Machine Head“ najviše voleo. Doduše bez Iana Gilana i Rogera Glovera to mi nekako nije bilo to. Loša atmosfera koja je vladala u grupi (o čemu ću saznati tek mnogo kasnije) nekako se prelila i u sam koncert. I, osim što nisu odsvirali mnoge važne pesme nekako mi je ceo nastup izgledao kao tezga koju su odrljali u „nekom tamo Beogradu“.

Gorak ukus posle koncerta grupe na koju sam „sekao vene“ uneo mi je zebnju – da li će i Jethro Tull doći da samo odradi tezgu na koncertu za koji sam već kupio karte.

Ne bih sad baš tačno mogao da se setim sa čime su otvorili koncert, ali se već nakon prvih taktova osetila pozitivna atmosfera, scenografija, kostimi sve je bilo ko da sviraju u Medison Skver Gardenu. Naravno, na početku su odsvirali hitove sa aktuelnog albuma „Bungle In the Jungle“, „Skating Away On a Tin Ice Of the New Day“, valjda i naslovnu „War Child“ i možda još poneku sa tog albuma, a onda i gomilu pesama koje volimo. A kako ih je mnogo i pošto koncert nije mogao trajati pet sati, svako je ostao zakinut za poneku omiljenu. Sećam se da su kao prvu pesmu na bis odsvirali „Locomotive Breath“ i da je nakon prvih par taktova nastala euforija u sali u kojoj je sve vreme koncerta bio jedan ogroman žuti balon (oko dva metra u prečniku) s kojim se igrala publika u parteru.

Sa koncerta smo izašli oduševljeni i dugo u noć prepričavali detalje i šta nam se najviše dopalo što će se nastaviti i u decenijama koje su sledile, jer na koliko god da sam koncerata u životu bio (a mnogo ih je) ovaj će mi zauvek ostati među pet najboljih. Treba istaći i to da je na ovoj turneji svirala možda i najbolja postava Jethro Tull-a; uz Jana Andersona, tu su bili još Džon Evan, Džefri Hamond, Martin Ber i Barimor Barlou, pri čemu su prva trojica čak zajedno išla u gimnazijuu Blekpulu.

Te 1975. godine posetila su nas još neka velika svetska imena: Santana sa predgrupom Earth, Wing & Fire koja mu je ukrala šou i „pojela ga“, a bilo je i još nekih značajnih koncerata za koje više, kako je vreme posle toga počelo da mi se zgušnjava, ne pamtim da li su bili te ili možda sledeće godine.

U godinama koje su dolazile i prolazile, zarad stare ljubavi, nastavio sam redovno da kupujem sve albume Jethro Tull-a ali, ruku na srce, nisam ih dovojno ni slušao, niti mi je i jedan od njih imao snagu kao „Stand Up“, „Aqualung“ ili „Thick As a Brick“. A i ja više nisam bio onaj isti. Vojska, konačno uozbiljavanje sa studijama, brak, porodica, poprilično su „ubili“ rokera u meni („To Old to Rockenroll But Too Young To Die“), pretvorivši me u „konzervativca“ kome se „sve najbolje u muzici dogodilo do 1975. godine“, što ću često govoriti i pisati, uz dodatak da – ako je nešto posle toga i bilo dobro, to je više bio incident nego pravilo.

Sad već kao pedesetogodišnjak, dočekao sam koncert Jethro Tull-a u Sava centru 2004. Sa Ianom Andersonom je na bini od starih članova bio još samo Martin Barre, ali su i svirka i zvuk bili savršeni. Došavši na koncert sa još dve porodice prijatelja, sad svi već sa velikom decom, mi matorci došli smo kao na hodočašće, mada ni klinci, u to vreme gimnazijalci, nimalo nisu bili naivni i vrlo dobro su znali šta da očekuju. A da sam još tada bio mator, dokaz je što nisam prepoznao Dragu Mlinarca koji je pre nastupa Jethro Tull-a svirao „kao predgrupa“. Sam sa gitarom, delovao je nekako tužno i utihnuto, ne znam ni da li je najavljen ili smo mi kasnije ušli; tek jedan od najvažnijih velikana jugoslovenske rok muzike, činilo mi se da je zasluživao daleko bolji tretman, ako ne i ravan legendarnom bendu pre kog je svirao, i to mi je nekako zauvek ostalo kao senka sa tog koncerta.

Ne sećam se kako i zašto sam propustio koncert Jethro Tull-a 2018. godine, gde sam i u kom sam ludilu tada bio, ali ovaj 11. septembra ne bi trebalo da propustim, jer je to poslednja prilika da još jednom vidim(o) „starog prijatelja“, jednog od najvažnijih rok muzičara svih vremena. A sudeći po muzičarima sa kojima dolazi, koji ga prate već proteklih desetak godina, biće tu i dobre svirke, iako svakako ne treba očekivati da će Ian Anderson i sada flautu svirati stojeći na jednoj nozi.

Bane Jelić: Svirka sa Michaelom bila je za mene neverovatno zadovoljstvo

Tags: Jethro Tull