Alan Horvat i Andrija Munđar (Daliborovo Granje): Toma Zdravković je mainstream za nas
Fejat Sejdić, Ekrem Mamutović i Bakija Bakić imaju ozbiljne orkestre… Moussaku smo zvali za predgrupu samo da bismo ih upoznali… Važno je da je muzika interesantna i iskrena, a ne dobra ili loša
Kao i sve ostalo u svetu kapitalizma, i kreiranje muzike je postalo (veliki) biznis. Razumljivo, svakome je potrebna nagrada i kompenzacija za posvećenost, uloženi trud i vreme. Neko se, jednostavno, pronađe u tome i muzika predstavlja celi njegov život. Naravno, ne može bilo kakvo muziciranje izvođaču da donese i nacionalnu penziju, mora tu da ima nekog kvaliteta i zasluga za narod.
No, mora li da bude baš tako? Može li neko, uslovno rečeno, da svira za svoju dušu, šta, kada i koliko to on želi, da se ne uklapa u zahtevane kalupe i šablone, da bude slobod(oum)an, iskren i prizeman, a da njegova muzika, opet, zvuči tako egzotično i dopadljivo, te da se za njegove nastupe traži karta više?
Može, još kako! To smo shvatili u petak, na koncertu čakovačkog benda Daliborovo granje u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Sa ne više od pet nastupa u Srbiji do sada, dva albuma (ali kakva!) koja su tiho i bez velike pompe nalazila put do publike, bez pompezne ikonografije i marketinga… Doživeli su da im je koncert u Novom Sadu rasprodat nekoliko dana unapred i da u knjižari bukvalno nije imala gde igla da padne. A onda su i oni pokazali od kakvog su materijala sazdani i prisutnima priuštili nezaboravan koncert.
Večerašnja svirka je bila gotovo savršena. Ako može da postoji neka zamerka, to je što Andrija nije otvorio koncert rečima „Dobro veče, dobro došli“…
Andrija: Aaa, jebem ti…
Alan: To je kultna rečenica koja je slučajno ostala u audio i video zapisu (live at Frkanovec). Mi smo našem trubaču rekli da ne sme da piše poruke na svom ajfonu tokom snimanja (što je on radio), pa smo morali da ga presečemo tim rečima.
Andrija: Mi nismo ni znali da se to snima, tek smo na poslednjoj verziji to shvatili.
Alan: Skontali smo i da ne možemo koncerte da počinjemo “Mehanom”, jer ima ljudi koji zbog toga neće čuti album do kraja.
Andrija: Mnogo ljudi nam je reklo da ne umemo da složimo set listu kako treba, pa ćemo morati malo da poradimo na tome.
Za početak, da vas sve nabrojimo… Na gitarama Alan i Filip (Fićo), na basu David (Dado), na trubi Tomislav (Tomek) i Andrija iliti Draš na bubnju. So, who da fuck is Dalibor?!
Alan: Dalibor je naš bivši šef kod koga smo se svi upoznali. Za vreme fakulteta radili smo u pilani u jednom selu pokraj Čakovca. Dado i ja smo još ranije nešto svirali zajedno, potom nam se Fićo priključio, i onda smo krenuli da radimo studentski posao u toj pilani, gde smo upoznali Tomeka i Draša. Dalibor je iz Šandorovca, ima pilanu, užasan je šef i svi smo ga mrzeli.
Andrija: Ne možemo vam dati prezime zbog GDPR-a.
Alan: Inicijalno smo nastali kao jam band koji nije imao ni ime ni formu.
Andrija: Mi smo imali gotove stvari za prvi koncert i ljudi su nas zvali i tražili da im damo ime, pošto je trebalo štampati plakat. I tako je Dalibor iznenada uleteo u priču, pošto nam je hitno trebalo ime, a granje je aluzija na njegovu pilanu.
Dobar deo publike sada je razočaran, mnogi su pomislili da je Dalibor neko ko ima dobru…
Andrija: … travu, jasno. No, to nam uopšte nije ni bilo na pameti.
Alan: Kakva trava, čovek u glavi ima hrast!
Dolazite iz Čakovca u Međimurju, koje je malo izdvojena sredina, lepo ušuškana na tromeđi Hrvatske, Mađarske i Slovenije. I mnogo je kreativnih ljudi koji dolaze iz vašeg grada. Pa, kakva je to magija mesta u kome živite?
Alan: Čakovec je mesto koje je lepo za život. I ne samo Čakovec, već celo Međimurje. Tu se možeš ostvariti kao čovek, pritom ne mislim na neko preterano ostvarivanje, već da živiš neki lagani život, a opet da napreduješ i imaš neku svrhu. Ne želim da uvredim bilo koga, ali u nekim delovima Hrvatske nema apsolutno ničega.
A ko se od vas ostvaruje kao doktor?
Alan: Ja sam doktor.
Pa, doktore, da li članovi benda vode zdrav život?
Alan: Da, naravno. Ja sam jutros, pre nego što smo krenuli za Srbiju, pojeo dve jabuke. A onda sam popušio pola pakle cigateta (smeh).
Andrija: Danas smo zaista vodili zdrav život, mada ne vodimo dnevnik o tome. Zapravo, ne vodimo nikakav dnevnik.
Unos kalorija u organizam na dnevnom nivou, na primer…
Alan: Imam sto kila, o kakvim ti kalorijama pričaš?! (smeh)
Videli smo da ste malopre gotovo svi u bendu zapevali pesmu „Malolije“ od vaših kolega Seine, koja se čula sa razglasa. Da li sebe smatrate delom te nove hrvatske scene, kojoj pripadaju Seine, Sara Renar, Denis Katanec, Ivan Grobenski… ?
Alan: Seine je sjajan bend! Ne poznajemo ih lično, mada smo u kontaktu sa Marinom Uzelac koja će nam raditi neke vizuale. Obožavamo i Kliniku Denisa Kataneca, koja je takođe nastupala u Srbiji više puta.
Andrija: Naravno, znamo za sve te bendove, ali smo realno malo povezani sa njima. Ne blejimo zajedno, nismo u toj meri ni posvećeni muzici kao drugi bendovi, nama je ovo hobi. Svi mi imamo svoje privatne stvari i obično se nalazimo na probama u petak ili subotu uveče. Mi smo, pre svega, dobri prijatelji. Svi oni poznaju mog sina, Alan ga je, zapravo, prvi i video, pre mene… A naredne, 2024. godine, obeležavamo 10 godina postojanja benda.
Ko bi rekao…
Andrija: To i mi kažemo!
Alan: Kao bend nemamo nikakve posebne ciljeve, gde ćemo i šta za pet godina. Tako i svirke dogovaramo, to su datumi koji apsolutno svima odgovaraju, često i po godinu dana unapred.
Žanrovski niste ograničeni, pa se u vašoj muzici mogu prepoznati razni elementi. Negde smo čak mogli da naslutimo i skopski Leb i sol.
Andrija: Znamo za Leb i sol, ali nikada nije postojao njihov direktni uticaj na nas. Bilo je tu nekih puno opskurnijih stvari. Evo, trenutno slušamo peruansku narodnu muziku, nešto što je vrlo blisko ovdašnjem turbofolku.
Alan: Nema dobre ili loše muzike, ima samo muzike koja je interesantna ili nije. Zapravo, lomi se na iskrenosti, ključno pitanje je da li je muzika iskrena ili ne.
Mnogi sviraju post-rok, stoner i druge različite podvarijante rokenrola, ali ono po čemu se vi izdvajate je očigledno i vrlo zanimljivo koketiranje sa melosom, sa mehanom. Pa, šta je to što vi slušate kada ste u mehani?
Alan: Tomu Zdravkovića, Predraga Živkovića Tozovca…
Andrija: Ali, nama je Toma još i mainstream. Na primer, danas smo slušali „Ja vragolan i moj deda“…
Alan: (peva) Kako je lepo u mom krajuuu, a mene tamo neeemaaa…
Andrija: To ljudi danas ne cene, a radi se o ozbiljnoj umetnosti, sjajnim orkestrima. Da ne ispadnemo sad neki hipsteri, ali mi smo Tomu Zdravkovića slušali mnogo pre nego što je snimljen film „Toma“.
Alan: Fejat Sejdić, Ekrem Mamutović, Bakija Bakić, kakvi su to orkestri… To je istinska, iskrena muzika koja te dotakne.
Kakav je to onda momenat za vašeg trubača koji studira (klasiku) u Klagenfurtu, a u bendu mora da se okrene ka Guči?
Alan: Hahaha, tu ga mi pritiskamo…
Andrija: Nije da on to ne zna, ali znaš šta… Mi sviramo kao jam band, a on se pojavi dva puta u mesecu. Drugo, on je i mnogo mlađi od nas. Tako mi i ne očekujemo previše od njega, ali nas Tomek često iznenadi. Suština je da mu treba izbaciti Hajdna iz glave i ubaciti Fejata Sejdića, uz dodatak Majlsa Dejvisa (smeh).
A gde vi idete u te mehane? Kontamo da ih u Čakovcu baš i nema puno…
Andrija: Ne da ih baš i nema, nego ih uopšte nema…
Alan: U Beograd!
Beograd?!
Alan: Da. Pa… Devojka mi je iz Beograda.
Ako zaista želite da osetite mehanu, treba da dođete u Niš…
Alan: Jaooo, koliko mi je to ljudi reklo… Bukvalno svi u Srbiji koji su me upoznali.
Beogradski bend Moussaka vam je poprilično blizak. Da li je vaša konekcija više prijateljska ili profesionalna?
Alan: Mi smo se našli jednom sa njima i to je bilo poslednji put kada smo svirali u Dorćol Platzu.
Andrija: Mi smo njih zvali, zapravo.
Alan: Kada smo objavili album, mnogi su prokomentarisali kako treba da sviramo zajedno sa Moussakom. Oduvek nam je bila želja da obradimo Pobednički čoček Jovice Ajdarevića, a onda smo skontali da je Moussaka to već uradila, i to veoma dobro, a pride imaju i spot. Onda smo krenuli da se nabrijavamo na njih, trebalo je i da se vidimo, ali je došla korona i sve je propalo. Nakon korone imalo smo samostalni koncert u Beogradu (Dorćol Platz) i pitali su nas koga želimo za predgrupu, a mi smo odabrali Moussaku, i to samo zbog toga da bismo ih upoznali. Nije nam bilo bitno da li će oni na koncert dovesti pet ljudi ili hiljadu i pet. Svirka je bila u subotu, a mi smo u Beograd došli u petak i odmah smo sa Moussakom otišli u Sokače. Stižemo mi tamo i pogledamo slike na zidu, gde se vidi ko su sve bili gosti restorana. I kada sam video Ivu Sanadera, to mi je bilo sasvim dovoljno (smeh). Sednemo mi tamo, Moussaka do nas, gledamo se… I oni nam kažu „vi ste nama najdraži bend“, mi odgovaramo „i vi nama isto tako“… Ma, ljubav na prvi pogled (smeh)! I mi smo se onda zakafanisali do šest ujutru. Sledećeg dana svirka, a svi mi sjebani…
Iako vi nastupe shvatate pomalo neobavezno i kao svoj hobi, pojavio se jedan ozbiljan „problem“, a to je činjenica da se vaša muzika mnogima dopala.
Andrija: Da, ali mi biramo gde ćemo ići, zato i nemamo previše svirki. Donedavno smo imali po jedan koncert godišnje. Išli ili ne išli negde, uvek je iz naših razloga. Ima nas petorica u bendu i sve odluke se donose glasanjem, pa kako većina kaže.
Evo, ja bar jednom nedeljno odslušam ceo vaš live iz Frkanovca. I deluje mi da to mesto ima neki svoj šmek, a vi nam recite o čemu se radi.
Andrija: U tom mestu je moj deda još davno imao vinariju, a moj brat koji tamo živi takođe se bavi vinogradarstvom. Ideja nam je bila da odemo negde u prirodu da snimimo nešto, ali nismo hteli da pravimo spot, na čemu je insistirao naš izdavač Dostava zvuka. Mi smo imali neke svoje zahteve, za koje tada nismo imali novac.
Alan: To je bila jedna potpuno lokalna priča. Jer, mi smo prvo Čakovčani, a potom Balkanci. Na kraju smo pomalo i Međimurci.
Izgleda da ste u prethodnom životu bili Srbi…
Alan: Pa, mi to i dalje jesmo (smeh)!
