Goran Biševac Biške (Pero Defformero): Zaslužujem belo odelo
Iz potrebe i hira napravili smo sudar civilizacija… Narodnjaci su pukli isto koliko i rokenrol… Za kreaciju je važno da ti bude dosadno
Tokom svog odrastanja svi mi prolazimo kroz različite (muzičke) faze. Ono što je tu zaista važno je da budemo iskreni prema sebi. Ako bih analizirao svoje muzičke korene, morao bih da kažem da je prvi koncert na koji sam otišao bila Riblja čorba. Drugi je bilo Bijelo dugme, a treći su bili Rokeri s Moravu. Zasigurno su mnoge stvari tada bile nametnute, pravi izbori dolaze tek nakon zalaska u širinu i dubinu. Ono što mi danas najviše uhu prija je nešto sasvim četvrto, ali generalni utisak mi je da mi se ceo život vrti tu negde između roka i folka, da smo svi mi negde wannabe rokeri, a dušu nam je, zapravo, melos davno uzeo. Na to „dualno“ muzičko obrazovanje u mladosti uvek me svojim opusom podseti novosadski bend Pero Defformero koji je, verovali vi ili ne, upravo napunio „tri banke“. O svemu tome, nadaleko i naširoko, pričamo sa Goranom Biševcem Bišketom, prvim među jednakima u Peru Defformeru.
Da li je moguće da bend postoji već 30 godina? Kada neko izgovori te cifre, prvo što mi padne na pamet su Partibrejkersi, Obojeni program, Goblini… bendovi za koje sasvim sigurno znamo da postoje toliko dugo. Ali, otkud vi? Gde vam je prošlo tih 30 godina?
Biške: Ma, ludilo totalno, mi smo sami sebi bili underground sve vreme. No, jedna je stvar kada je bend nastao, a druga njegov razvojni put. A mi smo odmah kada je bend nastao, a to je bila 1992. godina, već naredne snimili prvi album za tadašnji Music YUser Slobe Selene. Stariji će se setiti da je to bila poznata cedeteka na SPENS-u, u kojoj ste mogli da kupite muzičke diskove i kasete. Mi smo sasvim slučajno uradili pravu stvar, izdali smo album odmah po nastajanju, i otada se godine broje. E, sad, nakon toga smo bili malo aktivni, malo neaktivni, malo u hibernaciji… I prošlo je 30 godina.
Pa, koliko košta gram, kad već kažete „30 grama sa vama“?
Biške: Mi smo zapakovali taj album kao stvar koja bi izgledala kao poklon, kao bombonjere koje su izumrle. I onda to nije 30 godina, nego 30 grama tih kolačića, čokoladica, bombona…
Ako im se dopadne, ljudi će tražiti na kilo. Imate li toliko da isporučite?
Biške: Naravno, imamo u rinfuzi pesama koliko god hoćeš, samo da ih istresemo… Ali, znaš šta… Mi smo malo lenji. U poslednjih 10-15 godina trend sa zapada je da se svake godine objavljuje novi album, novih 300 pesama, iako na kraju od njih ništa ne bude, drže vodu svega dva meseca. Mi nismo išli tom logikom, više smo za neke old school stvari: gramofonska ploča dok je ne izližeš, detaljno čitanje omota… U našoj mladosti je sve bilo važno, muziku smo konzumirali u svim oblicima. Omoti od ploča su tada bili genijalni, sećam se omota svih ploča koje sam imao.
Kao što si i sam rekao, ima bendova koji svake godine objavljuju novi materijal. Međutim, mnogo češća pojava je da se albumi retko objavljuju, u proseku na četiri godine. Pride su i sve kraći, ima mnogo albuma od po tridesetak minuta. Osamdesetih i devedesetih nisi mogao da zamisliš albume bez sat vremena muzike… Na kraju, danas se umesto albuma sve češće objavljuju singlovi.
Biške: Danas definitivno imaš problem kada pustiš sve pesme odjednom. Možda će dve ili tri isplivati kao potencijalni hitovi, dok će ostale biti u zapećku. Iz te neke perspektive, bolje je ići singl po singl, to će dati šansu svakoj pesmi da je ljudi zavole. Kod mene je sve kontra. Ja kupim ploču zbog jedne ili dve pesme, intenzivno je slušam tri meseca, da bih na kraju shvatio da su one dve pesme zbog kojih sam i kupio ploču najgore na celom albumu.
Zašto je ovo „muzika za ljude bez prijatelja“? Je li to možda neki generalni osećaj u ovom trenutku ili ciljna grupa kojoj se obraćate?
Biške: Očevici smo nekog novog doba, sve se ubrzalo, ljudi su se otuđili… I onda se sam po sebi nametnuo takav naziv albuma. Sa druge strane, sećam se i kako su nas komentarisali stariji ljudi koji nisu slušali rokenrol: „Pusti ih, to su ljudi bez prijatelja“. Ili „On ti sluša Pink Flojd, mani ga… Nema ni prijatelja, ni kučeta niti mačeta“. Nema više empatije, mlade generacije teže ka „daj sad, daj odmah, daj juče, nemam vremena da čekam“. Evo, pogledajte samo kako je elektronika pobedila „pravu“ muziku, gde je potrebno znanje da savladaš instrument, da uložiš jedan deo svog života, da se zaista BAVIŠ muzikom. Danas imamo plugine, loopove… „Klikete-klikete“ i za pet sekundi mali Radojica je u svom stanu napravio tri bita i dve klavijature. I to nije odsvirano, nego su to gotovi plagovi koji sviraju, kao da su kupljeni na iStocku, što je mnogo jeftin pristup pravljenju muzike. Nemam ništa protiv elektronike, volim da čujem dobar elektro zvuk, ali kada si iza paravana i kada znaš kako se to pravi, koliko je sve instant, onda to najbolje objašnjava i u kakvom vremenu živimo. Daj sada, odmah, nemam vremena sutra… Nemam ga ni za prijatelje.
A kako vi mislite da uradimo 69 bez prijatelja, odnosno prijateljice?
Biške: Ali, to je muzička poza… (smeh). Ne znam šta bih ti odgovorio, neka svako proba da nađe tu drugu polovinu slagalice. I za ljubav i za svirku je potrebno barem dvoje.
Muzika za ljude bez prijatelja… Evo, zamišljam čoveka, sam je u kafani, pije špricer, leči ljubavne jade, oko njega neka muzika, tamburaši… Sve ukazuje na melos, koji je u dobroj meri prisutan u vašoj muzici. Je li to poslovna politika, stvar vaših ličnih afiniteta ili rezultat činjenice da na takvom podneblju živimo?
Biške: Edi Van Hejlen je jednom prilikom rekao da šta god čovek da radi, treba da bude autentičan i svoj, jedinstven. Iz te perspektive gledano, mi smo uboli pravu stvar. Mi smo ušli u sve to iz potrebe, iz hira. U vreme kada je nastajala naša muzika, ništa drugo na medijima nije moglo da se čuje osim folka, rokenrol je bio klinički mrtav, pa smo rešili da napravimo sudar civilizacija. Sa jedne strane imaš tu anglosaksonsku kulturu na kojoj smo odrasli, a sa druge strane ovdašnju dušu, ono što nas okružuje… I tako smo napravili spoj nespojivog.
U tom sudaru civilizacija nekako najupečatljivija stvar, barem na sceni, jeste čovek u belom odelu…
Biške: Oh, pa daaa… Pa, mora tako, znaš. Mora nogom u glavu, mora da bude delikatesno u startu. Ko može da uđe u belo odelo? Može Čola, Brega…
Maršal Tito!
Biške: Maršal, dabome. I ja sam se usudio da uđem u to belo odelo i pokazalo se da nisam poginuo, da sam ostao živ. Dakle, zaslužujem ga. To je džedajsko odelo, ako poseduješ tu Silu, možeš da uđeš u belo odelo. I tako sam ga ja probao i rekao sebi „il’ pukovnik, il’ pokojnik“.
Da, samo što belo odelo ne ide uz pokojnike, groblja i „masovne sarane“…
Biške: Realno, ne ide. No, to je „Horor Biške“, moj alter-ego. On je odradio šta je imao i nestao. I ja sam veoma zadovoljan njegovim učinkom, jer on je pokazao šta bi se desilo suprotno od Pera Defformera – kada biste u narodnu muziku ugurali horor tekstove. Ta priča je nastala sasvim spontano, a „Masovna sarana“ je bila popriličan šamar za publiku. Tri miliona pregleda za video na nekom potpuno anonimnom kanalu nije mala stvar.
Kako bi opisao Pera Defformera? Šta je bila inspiracija za ime benda?
Biške: Pero Defformero se pominje u stripu „Alan Ford“, mislim da je u pitanju broj 46. Tamo je čovek koji u atlet majici spava na ulazu u bioskop, a na plakatu pored njega piše: „Večeras u kinu „Provalija“ Pero Defformero u ulozi bezoblične mase“. Znači, to je neki antiheroj koji se nikada zaista nije pojavio u „Alan Fordu“. Nama je to bilo toliko smešno, pokušavali smo da zamislimo lika na sceni koji izigrava bezobličnu masu, koji glumi da je mnoštvo ljudi odjednom. Potpuno sumanuta ideja. Morali smo da oživimo to ime, jednog prolaznika iz „Alan Forda“ koji se nikada nije otelotvorio u nekom liku. U ono vreme kada smo mi odrastali nije bilo toliko sadržaja, interneta, nisu ti informacije bile tako dostupne. Imali smo ulicu, loptu, stripove… I mislim da je to veoma bitno za kreaciju, da nema puno sadržaja, da ti bude dosadno, jer iz dosade kreću lepe stvari, mozak kreće da se igra. Sada smo bombardovani zilionima informacija i nemaš vremena da se baviš svojim idejama, već si talac tuđih sadržaja. Bojim se da mlađe generacije neće biti toliko kreativne, jer su okupirane tuđim sadržajima.
Kako finansijski opstati i biti uspešan u ovakvim okolnostima? To je pitanje na koje mnogi bendovi nemaju odgovor. Prvi bend koji mi pada na pamet je „Dubioza kolektiv“ koji, baš kao i vi, koketira sa melosom. Izgleda da nema uspeha bez melosa…
Biške: Ja nemam ništa protiv melosa i nisam žanrovski ograničen. Jedino ne mogu da slušam delta bluz i izvorni džez, oni me užasno spuštaju i nakon pola sata slušanja mi nije dobro. Tako mogu da kažem da i u narodnoj muzici ima lepih stvari, nije sve smeće. Naravno, od devedesetih naovamo broji se samo propast narodne muzike. Kada kažem narodna muzika, mislim na Miroslava Ilića, Cuneta, Tozovca, Tomu Zdravkovića… Sve do Lepe Brene. Možemo da se složimo oko toga da se nas dvojici to ne sviđa, ali to ne znači da je ta muzika loša. To je urađeno kvalitetno. Na primer, kada poslušaš „Dva galeba bela“ od Šabana Šaulića i kada čuješ šta je odsvirano, koliko je tu instrumenata, kakav je aranžman… To je ludilo mozga! To ne može da se osmisli i kreira u garaži, to je ozbiljno raspisano delo.
U svojoj pesmi postavljate pitanje gde su sada braća rokeri. Zašto ne i braća folkeri, pošto su vam bliski i jedni i drugi?
Biške: Koliko je u protekle tri decenije pukao rokenrol, toliko su pukli i narodnjaci. Pusti radio u kolima i vidi šta je ostalo od narodne muzike, to nema veze sa narodnjacima. To je sada neki trep-folk, stvari su otišle toliko daleko da se muzika tu uopšte i ne prepoznaje. A braća rokeri su naši saborci koji su poklekli i odustali pod pritiskom neoliberalnog kapitalizma. To je jako čudno, znaš. Kad pogledaš gomilu mladih, između 20 i 30 godina, svi istetovirani, nose lance i katance, neki heavy dress code, i onda ga takvog vidiš u kafani. Do juče svirao „piruli-piruli“ na gitari, a onda naprasno prešao na „n-ca n-ca“ u kafani sa raznim izvođačima. Naš stav je da ćemo svirati kada nam se svira i nećemo svirati kada nam se ne svira. Nije nužno da zaradimo pare od toga, muzikom se bavimo zato što to volimo da radimo. Svako od nas u bendu ima svoj posao od koga preživljava i živi. Ali, kada kao „Dubioza Kolektiv“ muziku staviš u funkciju zarade i primarnog posla… Da, bavićeš se time 24 sata dnevno i biće ti mnogo bolje sasvim sigurno, ali si onda podložan mnogim promenama zbog mediokriteta, zbog „bilo bi dobro“… Menjaš sebe zbog posla, postaješ nešto što nikada nisi bio.
Svedoci smo svakolikih promena u okruženju. Gde vi sebe vidite u narednih 30 grama? Pardon, godina…
Biške: Ja sebe ne mogu da vidim ni iza ovog ćoška kada završimo ovaj razgovor. Pokušaćemo da budemo zanimljivi, pre svega sebi. Ako u tome ne budemo uspeli, ugasićemo mašinu i bavićemo se nečim drugim. Naravno, sviraćemo dogod ljudi dolaze na naše koncerte. Za sada, gde god da odemo imamo veliki broj fanova koji dolaze i to je ono što nas greje. Treba da postoji i određena matematika, da ne plaćamo razglas i kombi iz svog džepa.
Kako je publika prihvatila novi album? Bilo je već i nekoliko promotivnih koncerata, među njima i onaj u Zappa Bazi.
Biške: Ja sam oduševljen! Ostao sam zatečen činjenicom da su apsolutno svi u Zappi pevali naše nove pesme. Pred nama je intenzivna koncertna aktivnost, iz subote u subotu ćemo menjati gradove i klubove. Trudili smo se da napravimo album koji je lagan za konzumiranje, bez nekih teških tema. I meni se zaista dopao kao takav.
