Boris Vlastelica (Repetitor): Ide Olimpijada, idu američki izbori, ide album Repetitora…

Blagosloven sam što imam dve devojke u bendu… Ja sam mnogo taštiji od njih dve… Znam koliko sam krvi propišao da bih došao do pozicije da mogu da budem buntovnik sa razlogom… Rokenrol je vrsta muzike koja ne može da umre…

Zašto istočna kapija ako si ti sa Čubure?

Boris: Na Čuburi sam živeo od rođenja do svoje sedamnaeste godine, a tada sam se preselio na Konjarnik. Živeo sam u Ustaničkoj ulici sa direktnim pogledom na tu zgradu. No, nije to jedina simbolika. Mi se politički i geostrateški nalazimo na istoku, a tri jednake zgrade predstavljaju i nas troje kao bend.

Iako to želite da izbegnete, ipak se uspostavilo pravilo da se novi album objavljuje na tačno četiri godine. Poslednji album “Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji” objavljen je 2020. Dogodine će biti 2024, znate šta vam je činiti…

Boris: Znamo, da… Ne moraš ništa da nam računaš. Ide Olimpijada, idu američki izbori, ide album Repetitora…

Opa! Trilaterala?

Boris: Globalizma!

“Prazan prostor…” se fokusirao na nužno povlačenje u sebe zbog korone i svih pratećih dešavanja, ali i na potrebu za ponovnim zbližavanjem sa drugima. U kom pravcu sada razmišljate, kakve su vam nove ideje?

Boris: Albumi nam nisu konceptualni. Ako se i desi da postoji neki preovlađujući lajtmotiv, to nije ni svesno niti namerno, više je povezano sa time šta opterećuje mozak tih meseci i godina. Sada nismo dovoljno tekstova ni napravili da bih mogao precizno da odgovorim. Drugo, te analize dođu negde na kraju. Mi albumu naziv dajemo na kraju, pesmama takođe. Do tada je to sve “nova 1”, “nova 2”, ili po prvoj, nekad i po najupečatljivijoj reči u pesmi.

Kako vam sa ove vremenske distance izgleda nastup u Okružnom zatvoru u Beogradu? Da li je bilo straha?

Boris: Ne, nismo imali strah, zaista. Nekoliko dana sam bio u pritvoru na Klisi u Novom Sadu, tako da znam da postoji određena hijerarhija i kontrola. Normalno je da neko ko je labilnog karaktera neće biti pušten na koncert. To je, na neki način, bila nagrada zatvorenicima za dobro vladanje. Ni devojke se nisu uplašile, Ana-Marija i Milena ceo život izlaze po Beogradu, nije im nepoznata ni ta ulica, a svesne su da strah ne sme da se pokaže čak i kad postoji. Osim toga, tanka je linija između slobode i zatvora, posebno kad si ljubitelj lakših droga u Srbiji, tako da mi je boravak na Klisi bila neka vrsta upozorenja kako sve to može da izgleda. Mada, Okružni zatvor stvarno treba srušiti i napraviti novi, malo humaniji.

Šta ste osetili kada ste ušli unutra?

Boris: Veliku teskobu, jer to dvorište je atrijum zgrade, okružen si sa 150 metara zida sa svih strana, gore je nebo, a dole beton. Osim dva koša i šipke za zgibove nema apsolutno ničega. Mene ne drži mesto, zapravo sve troje smo takvi, tako da baš nismo za zatvorsko okruženje.

Kako je tebi sa dve devojke u bendu?

Boris: Blagosloven sam, ne znam šta bih drugo rekao. Nikada nisam ciljao da to bude tako, jednostavno se dogodilo. Tražio sam bend, našao sam bend.

Šta je drugačije?

Boris: Ego funkcioniše drugačije. Žene nemaju tako veliki superego kao muškarci, tu potrebu da ih vole, ja sam mnogo taštiji od njih dve. Definitivno mi treba više kontakta sa ljudima, više me pogađa šta će ljudi da misle, dok njih dve to na drugi način doživljavaju. I ritam na drugi način doživljavaju, mada ne znam da li je to do žena pošto nisam svirao sa previše ljudi, ali njih dve imaju svoj doživljaj ritma i muzike koji nije isti kao moj. Milena komunicira sa Ana-Marijom o nekim delovima pesme jednim jezikom, a drugim jezikom sa mnom.

Osećate li neku vrstu odgovornosti ili tereta, s obzirom da ste kao bend nosilac cele jedne Hali Gali generacije bendova koji su se ugledali na vas?

Boris: Voleo bih više da osećam, jer svaka takva stvar te tera da nastaviš dalje. Mi smo i dalje gladni bine, i dalje smo mnogo više zaslužili nego što imamo. Ne želim da opteretim te bendove i učinim im medveđu uslugu, da budu u našoj senci i stalno ih vezuju za nas. Ni mi ni oni ne želimo da oni budu “mali Repetitori”.

Šta za vas lično znači Hali Gali projekat?

Boris: Nešto što sam i sam želeo da uradim. Kada smo krenuli da sviramo, bendovi sa kojima smo bili na sceni bili su minimum 10-15 godina stariji od nas. Nismo bili ista generacija, nismo disali isto, nisu nam bili isti pogledi na svet, nismo odrasli uz iste crtaće. Dakle, nismo imali taj nivo povezanosti koji imaju Šajzerbiterlemon, Sveta Pseta, Vizelj i ostali iz njihove generacije. To su ljudi istih godina, pride ih je i internet mnogo više izvajao u sličnije ličnosti. Sjajno je što ih nije sramota da stvari dođu ka njima nego oni ka stvarima. Tako su to napravili vrlo bezobrazno, megalomanski, određeni ljudi su to prepoznali i Hali Gali je sada već kultna priča.

Pa, šta je onda rokenrol iz sadašnje (njihove) perspektive?

Boris: Rokenrol je vrsta muzike koja ne može da umre. Može da ga ne bude neko vreme, ali se onda pojave neki Viagra Boys koji ga ožive. U Beogradu i Novom Sadu se rokenrol reprodukuje sam od sebe, sve i da mediji ne postoje. Super su emisije poput Bunta, ali nisam siguran koliko to zaista održava scenu, a koliko je to deo kulture koja se zapatila. Sada su žanrovi manje odvojeni svetovi. Nekada je to bilo tako da ti upadneš u jednu zečju rupu i onda se baviš time jer ti trebaju fizičke stvari da bi saznavao novosti: knjige, fanzini, ljudi koji su to slušali i gledali… Tada je bilo „s kim blejiš, takav si“. Sada na netu možeš da nađeš zajednicu šta god da te zanima, sve je na jedan klik.

Sve te bendove proistekle iz Hali Galija karakterišu ogromna energija i bes, ali sve to nekako deluje neusmereno. Imaš li i ti takav utisak?

Boris: Da, imam. Znam koliko sam krvi propišao da bih došao do pozicije da mogu da budem buntovnik sa razlogom. Nije lako probiti klasne privilegije koje dobiješ rođenjem i odrastanjem. Ono što smatraš za zdravorazumsko i potpuno očigledno, to je sve ideološki. Onda ti to osvestiš, dekonstruišeš sebe, pa se rekonstruišeš u nekog drugog ko je izdajnik svog starog identiteta, pa na tome gradiš nešto… Da uprostim i konkretizujem, rokenrol je bio deo jedne liberalne, proevropske priče. Pokušavam da ga odvučem što je više moguće od toga, ka nekom levom patriotizmu, ako to može da postoji.

Jesi li ti komunista?

Boris: Jesam, da. Ali sam i patriota. Jedno bez drugog ne može.

Pomenuli smo neke medije, emisije koje promovišu rokenrol… Jasno je da se medijsko okruženje potpuno izmenilo. Koja su to vrata i prozori za rokenrol u ovakvom okruženju?

Boris: I ja se to pitam u poslednje vreme. Ovog leta smo eksperimentisali i uopšte nismo najavljivali koncerte. Da budem iskren, nisam primetio neku razliku u broju ljudi koji dolaze na naše svirke. Nemam predstavu kako ljudi dobijaju te informacije, potpuno sam ispao iz tih tokova. Instagram algoritam je katastrofa, ne mogu da shvatim kako to funkcioniše. Tik Tok nemamo, na Fejsbuku više nije niko, tu se samo nas petnaestak zeza…

U kojoj meri vam je neophodno prilagođavanje na te nove okolnosti?

Boris: U toj meri da ako su svi negde, onda ćeš i ti da budeš negde. Ništa od tih platformi intimno ne voliš, ali… Tu su ljudi. Sutra da svi odu na Tik Tok, i mi bismo otišli tamo. Sad, što to predstavlja neku vrstu otuđenja… Šta da radimo, industrijska revolucija je bila veoma surova i promenila je svet iz korena. Sigurno je da bi mi bilo žao zbog onog sveta koji nestaje, ali protiv točka se ne može, nema nazad.

Da li se tvoj politički angažman na društvenim mrežama odražava i na funkcionisanje benda? Jeste li imali neke neprijatnosti do sada?

Boris: Da, jesmo, posebno u Nemačkoj. Tamo su jako osetljivi na moje stavove o Palestini. Čim si za Palestinu, odmah si antisemita. Izgubili smo zbog toga rekordni posao sa jednim izdavačem.

Apsurdno je da te Nemci napadaju zbog podrške Palestincima s obzirom na njihov istorijski odnos prema Jevrejima.

Boris: Da, baš zato su sada overcompensating i ne smeš da budeš protiv Jevreja. Sve što znam o situaciji u Palestini čuo sam od Izraelaca koji su propalestinski orijentisani, a na kraju sam ja ispao antisemita.

Jesi li razmišljao o nekoj drugoj vrsti političkog angažmana i ima li to uopšte smisla?

Boris: Ne, dalje od pisanja zaista nisam.

Tagovi: Ana-Marija Cupin, Boris Vlastelica, Milena Milutinović, razgovor, Repetitor