Nikola Kolja Pejaković: Moje stanje je radosna tuga

25.11.2023.

Svima nama je potrebna vera u Boga… Život imitira umetnost, mada ljudi misle obrnuto… “Stani, stani Ibar vodo” je opasan bluz… Kad kažem bluz, mislim na Rahmanjinova.

Razgovarao & fotografisao:
Bojan Božić

Ne postoji jedinstvena definicija smisla života, ali moglo bi se reći da je traganje za Istinom nešto što bi tome bilo najbliže. Svako do nje putuje različitim stazama i do nje dođe (ili ne dođe) na lakši ili teži način. Iskrenost je, svakako, najjednostavniji i najsigurniji put do Istine. Slušajući muziku Nikole Kolje Pejakovića i Grobovlasnika dobićete upravo to – Iskrenost i Istinu. No, Kolja se ne zaustavlja na Istini, iako je ona sama po sebi ogromno dostignuće. On potragu nastavlja za Srećom, pa je u izdanju Long Playa nedavno objavljen i njegov peti album nazvan “Sreća i druge brige”. Da li je do Sreće došao, ili je ovim albumom samo ustanovio njene okvire? U ovom sjajnom razgovoru za Rockomotivu, za koji se srdačno zahvaljujemo ekipi iz Long Playa, Kolja otkriva neke zanimljive detalje i razmišljanja.

Šta je sreća? I zašto je ona, zapravo, briga?

Kolja: Sreća obično kratko traje, i nakon sreće ponovo dolaze neke brige i neki problemi, tako da sama ta sreća ne donosi trajnu radost u čovekov život, nego nas podseća na ono što neumitno dolazi – brige. Naš život je borba i muka, tako da sreća dođe kao neko nepotrebno odmorište. Neka vrsta lažne nade.

Koje su to “druge brige” o kojima ste razmišljali kada ste koncipirali ovaj album?

Kolja: Nisam razmišljao o brigama, razmišljao sam kako da napravimo ovaj peti album. A sve moguće brige koje mogu čoveka da zadese, ti izaberi koju god hoćeš, može da bude jedna od mojih briga. Iste su brige, i tvoje i moje.

Zašto onda kažete da Vam sreća ne treba?

Kolja: Mislim na instant sreću, na onu koja kao da je pala s neba, što se kaže… Ne treba mi loto-sreća, ne treba mi takva vrsta sreće. Svakom čoveku je potrebna utjeha, smirenje, radost ljubavi, ta vrsta sreće… Bar neki njen komadić. Sreća u smislu finansijskog ili materijalnog dobitka nikome ne treba. To se i vidi, kad neko dobije na tim igrama na sreću, obično strada posle toga; u devedeset odsto slučajeva se dobitnicima tih velikih nagrada život promenio na gore. Možda ne odmah, ali malo kasnije – sigurno.

Pa, kakva Vam je sreća potrebna?

Kolja: Preduboko kopamo, kolega… Sreća, koja je svakom potrebna, je vera u Boga. Bez toga nema ničega. Što više vere u Boga, što više poverenja u Boga, što više oslanjanja na Boga. To je ono što nam je potrebno.

Pet albuma… je možda dovoljno vremena da razrešimo dilemu: da li venete ili zrite?

Kolja: Oooh, moj brate… I jedno i drugo. I venem i zrim.

A šta preovlađuje?

Kolja: Više venem. Svi mi venemo, starimo. Venemo pod udarcima greha, sopstvene gluposti, nerazumevanja suštine života, sveta… Sad sam se vozio do Novog Sada; ljudi hrle i jure, bezglavo idu negde, auta, gužve… Ljudi negde žure, negde se guraju i čine neke grehe koji ih koštaju života, umesto da sede na nekom selu, gledaju u neko drvo, maze psa, pričaju sa svojim detetom… Ja sam prvi među njima takav. Najgori sam jer prigovaram, popujem, pričam drugima, a radim sve isto kao i oni. I onda je normalno da čovek vene pre nego što treba da svene. Greh je mala smrt koja, ukoliko se ne pokajemo i ne prekinemo sa tim, izrasta u pravu, veliku, konačnu smrtnu presudu.

Možda je to samo moj lični utisak, ali na ovom albumu se veoma često čuje reč “kraj”. Uz to, mnogo se obraćate mlađim naraštajima, možda indirektno i svojoj deci ili svoj deci ovog sveta… Sve deluje kao neko opraštanje, kao Bouvijev “Blackstar”. Da li Vi to vidite ili osećate nešto što mi drugi ne možemo?

Kolja: Zanimljivo je što si to primetio… U novembru će se snimati film u kome igram čoveka obolelog od leukemije. I rekao sam reditelju da nije lepo što igram tog čoveka, jer život, u stvari, imitira umetnost. Ljudi misle da je obrnuto, ali nije. Umetnost je esencija i vrlo često mi u umetnosti prepoznajemo nešto što je jače od života, snažnije i masnije, i onda tu život dođe kao neka mlaka ili bleda kopija. U tom smislu, ne bih voleo da sam sebi predskazujem kraj, ali možda se čoveku to i nesvesno otme. Ali, što kaže pesnik: Smrt je samo mali intermeco.

Kako se sada osećate, je li Vam dobro zdravlje?

Kolja: Osećam se dobro. Sasvim dobro, Bogu hvala.

Setih se pesme Riblje Čorbe iz devedesetih “Crna Gora, Bar” i stiha “to je tužna pesma koju crnci zovu bluz”. No, Vaš bluz uopšte nije tužan, iako se bavi tužnim i teškim temama. Naprotiv, vesele melodije daju potpuni kontrast tekstovima koji su često veoma bolni.

Kolja: Ne znam šta bih ti rekao… Čovek radi ono što mora i može. Ništa ovo nije bilo planski, ako me to pitaš. Nije mi bila namera da stavim tužan tekst u veselu melodiju. Na kraju krajeva, te pesme nastaju u jednom potpuno drugom, malo komplikovanijem procesu. Recimo, na albumu je pesma “I kad hodam”, stvar koju petnaestak, možda i više godina nisam mogao da završim. Na kraju smo uspeli, ali, eto, dugo se nije dala. Voja (Aralica) mi je rekao: “Hajde, probaj sad da je završiš, ovo je poslednji trenutak…”. A bila nam je veoma draga, osećali smo da ima nešto u njoj, i čekali smo da nam Bog da još malo snage da je završimo.

Kakav je Vaš odnos prema bluzu kao muzičkom pravcu?

Kolja: Nikada nisam puno slušao delta bluz, crne muzičare koji su ga doneli na svet. Više mi je ležao Klepton, taj neki, uslovno, beli bluz. I više sam o bluzu naučio kroz narodnu muziku. Recimo, “Stani, stani Ibar vodo” je opasan bluz. Ili “Pitao sam malog puža”, “Pogledaj me, nevernice”… To su sve ozbiljni bluz standardi. Nekad sam, naravno, slušao Džona Li Hukera, Madi Votersa i druge, ali sam mnogo više bio na Vejtsu, Buldožeru, Zapi, King Krimsonu, Dip Parplu, Slaj Stounu, Bouviju, Flojdima…

Ima li onda smisla onaj stih “white man had the money and black man had the blues”?

Kolja: Iz bluza je izašla sva ta američka i evropska pop muzika. Ti, u stvari, imaš tri akorda koja su napravila današnju pop muziku. I sve te izvedenice, ritam i bluz, rokabili, džez… Sve je to negde krenulo od ta tri akorda. Ali, kad kažem bluz, ja mislim i na Rahmanjinova…

I na Bulgakova?

Kolja: Tako je, to je bluz. Ako pričamo o bolu, bluz je bol i ništa drugo. Bol koja te pokreće. Ima u pravoslavlju jedan izraz koji savršeno opisuje bluz, a to je i osnovno stanje pravoslavaca – radosna tuga. Bluz je radosna tuga.

Bendu je vraćeno ime Grobovlasnici. Zbog čega?

Kolja: Mi smo uvek bili Grobovlasnici, samo što sam se ja pravio pametan, pa sam ubacivao Kolja i Četiri prsta, Smak belog dugmeta, a mi smo se između sebe uvek zvali Grobovlasnici. Zabranjeno mi je da se više igram sa imenom benda (smeh).

Zamislite da ste u kvizu „Želite li da postanete milioner“. Odgovarate na poslednje pitanje za milionsku sumu, nemate više nijednu vrstu pomoći i dolazi vam pitanje: Kako se pravilno akcentuje ova reč: 1) dûd, 2) dúd, 3) dȕd ili 4) dùd?

Kolja: U sve četiri varijante se akcentuje na isti način, samo se izraz lica menja. A pošto je ovo pisani intervju, vaši čitaoci sada ne mogu da vide moj izraz lica.