Željko Milović: Nikakve rock’n’roll parole ne dotiču “grand” pokoljenja

Najteže je bilo sklopiti priču o Šobiću, što zbog njegovog odbijanja da komunicira, što zbog činjenice da je njegov rad, koga je bilo mnogo, mnogo više no što je na zvaničnim izdanjima, obavijen velom mistike i proizvoljnih tumačenja / Eventualne mane knjizi nalaze nerealizovani muzičari, isti oni što godinama trube da su bili “ispred svih, ali da niko nije shvatao to” / Nisam pristalica aktuelne teze da novinarstvo mora biti servis građana / Govorio sam često da je novinar pojeo pjesnika i prozaistu u meni, ali očigledno nisam bio u pravu.

Najpre moram da izrazim svoje iskreno divljenje tvom podvigu – nakon iščitavanja knjige ostao mi je utisak da si uspeo da zabeležiš apsolutno svaki detalj vezan za postojanje popularne muzike u Crnoj Gori. Koliko vremena ti je trebalo da zaokružiš ovu briljantnu celinu i šta ti se ispostavilo kao najteži zadatak?

Željko: Crnogorci su jedini balkanski narod koji nije bilježio gotovo ništa vezano za ovu oblast, pa je i postojanje naše pop – rock muzike potpuna nepoznanica za gotovo 90 % stanovništva naše zemlje. Crnogorski listovi nisu puno pažnje pridavali domaćoj pop – rock muzici, arhive, lokalne, državne i one pojedinih važnih institucija, nisu sačuvale nikakve dokumente o održavanju skupnih pop – rock manifestacija. U takvim okolnostima nepostojanja bilo kakvih opipljivih informacija, započeo sam rad na knjizi. A on je iziskivao iščitavanje svih brojeva „Pobjede“, lokalnih časopisa, te razne druge periodike. Pronađeni članci činili su osnovu na koju je nadograđen terenski rad u vidu razgovora sa akterima muzičkih dešavanja, u svim gradovima Crne Gore. Materijal za knjigu sakupljan je godinama prije finalnog dogovora o izdavanju, a terenski radovi na prikupljanju podataka trajali su od 2011. do 2014. godine. Konkretno, najteže je bilo sklopiti priču o Šobiću, što zbog njegovog odbijanja da komunicira, što zbog činjenice da je njegov rad, koga je bilo mnogo, mnogo više no što je na zvaničnim izdanjima, obavijen velom mistike i proizvoljnih tumačenja. Taj posao je za potrebe knjige odradila, nakon mnogo muka, Šobićeva sestra Beba, bez koje ne bi bilo moguće finiširati rad.

Jesi li se nadao ovolikom publicitetu koji je propratio objavljivanje enciklopedije i kakve su najčešće reakcije onih koji su se našli u njoj?

Željko: Iskreno, jesam, jer sam znao što imam u rukama. Znao sam da mojom knjigom crnogorska pop – rock muzika dobija legitimitet, i da dokazuje koliko je bila bogata i raznovrsna scena, iako se za nju van granica najmanje republike malo znalo. Bilo mi je preostalo samo da i ostatak Crne Gore prihvati to, i pročita knjigu. Reakcije su u ogromnoj mjeri pozitivne. Kao što sam i očekivao, eventualne mane knjizi nalaze nerealizovani muzičari, isti oni što godinama trube da su bili “ispred svih, ali da niko nije shvatao to”. Uostalom, ako mi se jedino zamjera što ponegdje nije tačna godina ulaska ili izlaska nekog muzičara u bend ili iz njega, ili što sam preskočio “vrlo važan koncert u diskoteci na Glavi Zete”, neka mi to jedino bude na duši. Ono čemu sam se najiskrenije začudio jeste činjenica da me niko od, uslovno rečeno, najvećih “izvanjskih” imena CG pop – rocka, poput Ramba, Dragoljuba ili Daniela, nije kontaktirao nakon što je izašla knjiga, pa makar to bilo i sa: “ništa ti ovo nije trebalo”. To nisam očekivao, no, ima kad.

Verovatno ni sam nisi imao u glavi, pre no što si okončao pisanje, kako je zapravo izgledao presek crnogorske scene u datom razdoblju… Jesi li se iznenadio količinom i kvalitetom sakupljenog i šta ti se danas čini – ko je tada ispao najveća kolateralna šteta činjenice da su Beograd, Zagreb i Sarajevo ljubomorno čuvali, najčešće za svoje sugrađane, vrata opštejugoslovenske popularnosti?

Željko: I ja i izdavač, Matica crnogorska, mislili smo da će sve stati u 200 strana, i tako smo i formulisali troškovnik. Pod ovim “sve” smatrali smo kompletan period od 1954. do 2015. godine, ali su onda, na moje zaprepaštenje, za vrijeme rada na jednom bendu iznicala nova tri, i tako, činilo se, u nedogled. Kad smo došli do cifre od 400 strana, odlučio sam da prvu knjigu ograničim na 1991. godinu zbog obilja materijala. Na kraju je, sa fotografijama, sve izašlo na 620 strana, a ja sam i bukvalno do zadnjeg dana ulaska u štampu nešto ubacivao, i preko godinu i po premašio dogovoreni rok. Nisam siguran da je izdavač dijelio uvijek moje oduševljene, jer je knjiga na kraju ispala veoma skupa. Što se te “kolateralne štete” tiče, bilo je dosta oštećenih, ali i malo onih koji su se stvarno usuđivali da žive od muzike. Ti koji su muziku shvatali kao jedinu osnovu života, otišli su za Beograd, Zagreb ili Sarajevo, njih kilometraža nije ograničavala. Intimno, žao mi je što hard rockeri “Ružin trn” i “Osma sila” nisu izdali ploču iako su bili na korak do realizacije, jer su bili na nivou ostalih muzičara te provenijencije. Isto važi i za kotorski “Duende” i za titogradski “Kohinor”, što se novog vala tiče.

Ko je po tebi najveći crnogorski autor popularne muzike i zašto?

Željko: Mislim da tu nema dileme – Šobić. Njegova specifična poetika, emocija pri pjevanju, iskrenost, i – što se malo potencira – izvanredno sviranje gitare prstima, čine ga najvećim. Moram priznati da mnogo više uživam u snimcima koje je on odradio za potrebe RTV Titograd (“Čovjek može da bude sve” mi je od djetinjstva bila baš “ono”), i u preddiskografskom periodu (“Žana”, “Sutomore”, “Bolesno ljeto”, “Svetionik”…), nego u onim zabilježenim na pločama. Njegov antipod, ali takođe karijatidno jak u muzičkom i uopšte pojavnom smislu za sve ove godine je Rambo Amadeus, to niko ne može poreći.

Pretpostavljam da si već uveliko u poslu oko sakupljanja materijala za drugu knjigu, onu od 1991. pa nadalje… Dokle si stigao i može li i ona, po obimu i kvalitetu samih autora, da stane uz bok ovom izdanju?

Željko: Iskreno, nisam, jer još uvijek kod izdavača nisam naišao na zeleno svijetlo za nju. Taj drugi tom bi, po svemu, trebao biti kudikamo puniji nego ovaj prvi, jer je diskografska aktivnost buknula nakon devedesetih. Pop – rock je meandrirao u hiljade podpravaca, pa bi druga knjiga tretirala i one koji su sada pop fenomeni na prostorima bivše Jugoslavije, one koji su pop – rock mainstream već decenijama u Crnoj Gori, one iz domena elektronske muzike i hip – hopa… Toga je dovoljno za nekoliko stotina stranica, ako se tretiraju na način kako je tretirana prva knjiga, metodološki, uz naučno istraživanje, analitički pristup genezi muzike i svega što ju je pratilo po dekadama, monografske jedinice, fusnote, fotografije… Da, razmišljam o toj knjizi, ali rad na njoj iziskuje velika sredstva, kao i za prvu. A zasad ih ne vidim na horizontu.

Decenijama se aktivno i vrlo predano baviš rok novinarstvom i u stanju si da precizno uporediš prošlost i sadašnjost – kako ostati profesionalac u jednoj ovako bagatelizovanoj branši i jesi li dolazio u iskušenje da menjaš profesiju?

Željko: Ne znam da radim ništa drugo osim da pišem, i da organizujem rad u medijima za koje i sam pišem, dakle, ili sam bio urednik, ili novinar, nakon što sam prestao da budem književnik. To znači da nisam dolazio u iskušenje da mijenjam profesiju, a da me ona jede – jede. Kao i sve druge. Novinarski rad je obesmišljen tabloidizacijom, na jednoj, i političkom servilnošću na drugoj strani. Nisam pristalica aktuelne teze da novinarstvo mora biti servis građana. Baš suprotno, mislim da bi novinari morali aktivno uticati na kreiranje ukusa građana u kritičkom smislu, na osnovu činjenica, a ne da podilaze javnom mnjenju i budu puki realizatori ishodišta tog ukusa, tj. bilježnici onoga što se već dogodilo.

Nedavno se povela oštra polemika oko objavljivanja nekih detalja iz života Margite Stefanović… Kao njen vrli prijatelj i saborac u nekim poetskim akcijama imao si priliku da se družiš s njom i da shvatiš sve njene specifičnosti, ali se nisi oglašavao tim povodom. Kakav je tvoj stav po pitanju ovog tabloidnog kopanja po intimnim detaljima vezanim za njen vanumetnički život?

Željko: Istina je da su mi nuđeni novci da za medije ispričam detalje vezane za naše druženje i njen rad u okviru Udruženja književnika “Ars Antibari”, ali na to nisam pristao. Ne zato što sam ja neki moralni čistunac ili bogataš, već jednostavno, ne bih im rekao ništa što bi moglo da proda novinu, pa je bilo besmisleno. Maga je ušla u naše udruženje književnika u jednom, po nju vrlo krhkom i stresnom vremenu, i imala je strašne mentalne lomove za koje svi znaju, ali je u isto vrijeme bila beskrajno brižna i osjetljiva, nevjerovatno kreativna osoba. Čitao sam razne bljuvoštine o njoj, u koju uključujem i knjigu “Vrati unatrag”, ali takav je narod, ne balkanski već opštesvjetski, interesuje ga talog, makar bio i izmišljen, više nego umjetnička dostignuća. Jedan poznati beogradski novinar upravo piše knjigu o Margiti, pravu, istinsku biografiju, i koliko god mogu pomoći ću mu u tome, jer ima časne namjere.

Za tvoje godine i mnogobrojne profesionalne aktivnosti fascinantan je podatak da si do sada objavio čak deset knjiga poezije i proze… Kako u sebi miriš onaj krajnje egzaktni, novinarski gen, koji je u direktnoj suprotnosti sa književnim načinom razmišljanja i pisanja?

Željko: Govorio sam često da je novinar pojeo pjesnika i prozaistu u meni, ali očigledno nisam bio u pravu. Knjigu pjesama na svom jeziku nisam izdao 13 godina, ali jesam na makedonskom, i ne jurim za tim. Poezija sama navrati, niti mogu da je natjeram da dođe, niti da ode, svi pjesnici koji ovo čitaju znaju o čemu govorim. Proza je nešto drugo, za nju treba vremena i iskustva, a izgleda da sam pronašao način da od novinarstva uzmem jezgrovit, pitak način pisanja rečenice, a od književnosti materijal za njih. Profesor Univerziteta u Skoplju, Venko Andonovski, danas najpoznatiji makedonski dramaturg, a nekada suosnivač etno – rock grupe “Lola V. Stain”, nazavo je svojeveremno moju književnost “beletžurnalistikom”, dakle miksom književnosti i novinarstva. Za proznu knjigu “Ti dani, te godine” sam dobio nagradu “Ćamil Sijarić”, a “Ulica Ivice Šurjaka i što je bilo poslije” promovisana je u četiri ex-Yu zemlje. Meni dosta.

Živimo, već prilično dugo, u krajnje turbulentnim vremenima, u kojima ekstremno brzo nestaju sve one tradicionalne muzičke vrednosti građene strpljivo decenijama… Da li je to, po tebi, nezaustavljiv proces kome se ničim ne možemo suprotstaviti i da li je moć rokenrol poruka, tako dragocenih nekada, potpuno obesmišljena i svedena na nivo besmislenih parola?

Željko: Nijedan proces se ne može zaustaviti, pa ni taj odumiranja tradicionalnih muzičkih vrijednosti. Nove generacije brzo žive, mahom nemaju vremena ni za čitanje ili dublje udubljivanje u problem, i tome se muzika ne može oduprijeti – nikakve rock’n’roll parole, ni parole osvješćivanja ne dotiču “grand” pokoljenja, toga moramo biti svjesni. Bitka je izgubljena, i još mnogo njih, đe će se i kako završiti – ko zna. Prave muzičke vrijednosti će ostati, tu nema sumnje, samo će trebati vremena da ih nova generacija iznova pronađe.

Šta su ti planovi u bliskoj budućnosti – planiraš li da kreneš na neku promotivnu turneju po velikim gradovima regije i kako zainteresovani mogu da dođu do knjige?

Željko: Izdavač radi promocije po pozivu. Isto je i sa mnom kao autorom. Bile su dvije zaista izuzetne promocije u Crnoj Gori, o čemu najbolje svjedoči činjenica da je recenzent knjige Petar Janjatović ostao zapanjen odzivom, po nekoliko stotina ljudi na svakoj. Zvali su me da djelo promovišem u Ljubljani, Zagrebu i Sarajevu, ali je sve ostalo na nivou preliminarnih dogovora, bez konkretizacije. Volio bih da dođe do promocija po gradovima regiona, naročito u Beogradu, čuo sam da tamo živi dosta Crnogoraca… 🙂 Što se izdavanja i distribucije tiče u Srbiji, stvari su malo komplikovane. Naime, možeš brašno, motokultivatore, japanske kuglice i oružje prodavati legalno uz papire jedne države u drugoj, ali ne i knjige. Za njih moraš imati izdavača u zemlji đe želiš da se prodaju. Knjiga je bilo u “Dallasovoj” prodavnici u Beogradu, čisto promotivnog karaktera, a ima li ih još, zbilja ne znam. Što se daljih planova tiče, od eventualnog dogovora sa izdavačkim kućama zavisi kada ću, i da li ću, početi zacrtani rad na dvije monografije – o jednoj smo već pričali, a u drugoj bi se bavio fenomenom Evrovizije/ Eurosonga, dokazujući tezu da je to od samog početka bila uglavnom samo politička manifestacija, na kojoj se i pjevalo.

Tagovi: Crnogorska pop – rock scena 1954 – 1991, Željko Milović